ŠINDLER IZ NAŠEG SOKAKA (3) Neimar u Kuzminu, neimar i u Beču

Kćerka Franjine svastike iz Sremskih Karlovaca, Plamenka Rozina Vuletić, seća se da je teča Franja često znao da kaže „mnogima sam pomogao, ali bilo je i onih kojima nisam mogao“ i ne želeći da rizikuje, odlučio je da ode. Kada već nije hteo da ostane, pred polazak Marko mu je dao partizansku propusnicu, zahvaljujući kojoj je sa suprugom Rozinom i sinom Vilijem nesmetano prošao Jugoslaviju i preko Mađarske stigao u Austriju. Koliko Markova, toliko su mu vrata otvarala i dokumenta sa pečatom Oberkomande da je pripadnik  najveće građevinske firme u Rajhu, Organisation Frantz Todh, sa svim brojevima telefona do Berlina i adresom kome da se javi kada stigne na granicu, koja je dobio od nemačkog pukovnika Oehlera koji je bio smešten u njegovoj kući za vreme rata. Na put je krenuo i kamion pun radnika te firme, Volksdeutschera, koji su radila za Franju, sa svojim porodicama. Pre polaska iz Kuzmina Štajgervaldovi su u pet vagona smestili svoje stvari. Tri su išla za Karlovce, u jednom je bio i fijaker, sa kojim je Karlovčanka Danica Gerenčević išla uz Franjinu pomoć da poseti decu u partizanima, u bosutskim šumama, a u  druga dva su potrpali stvari i hranu, koju nisu mogli da ponesu sa sobom.

 Put od Kuzima do prvog odredišta - Grosshöflein u istočnoj Austriji, trajao je od septembra do Božića.

Posle nekog vremena, Štajgervaldovi su „dodeljeni“ jednom paoru, kod koga je Rozina bila zadužena za kućne poslove, a po potrebi išla i u polje. Vili je iako dete, radio na presi, koja je zatvarala konzerve, a Franja kao građevinar i projektant, čime se bavio i u svom rodnom mestu, dobio posao u struci. Tu su prezimeli i na proleće su prebačeni u Gresten, a Franja sa poslom u mesto Spitz an der Donau.

Nije dugo potrajalo, negde u proleće 1945. godine Vili je pokazivao tugu za babom Evom iz Karlovaca koju je zvao majkom. Patnja je postajala svakim danom sve veća pa su Rozina i Franja odlučili da ga pošalju u Karlovce čak su razmatrali mogućnost i da sami to učine. Franja je sebi govorio da se nikom nije zamerio. Mislio je da će Marko, Danica Gerenčević, pa i Rom Rara, garantovati za njih.

I dalje su mu Markova dokumenta otvarala vrata. Otišao je u jugoslovensku ambasadu s tim dokumentima i rekavši koje su mu namere, uputili su  ga na kurira, koji je relativno često kamionom išao za Beograd i znao da poveze ponekog ili ponese nešto. Kurir je saslušavši ga rekao: „Dete ću vam povesti, vas dvoje ne, ne znate šta se dole dešava, poješće vas mrak.“

Pre više godina pokrenuta je inicijativa za postavljanje spomen-ploče s Franjinim imenom u znak zahvalnosti na kuću koju je sagradio na malom raskršću u Kuzminu. Pokrenuo ju je tadašnji predsednik kuzminske mesne zajednice Stevan Milovac. Na žalost, ta ideja nije naišla na razumevanje. Franjina kuća je u međuvremenu srušena i na njenom mestu nikao je objekat u kom se nalazi prodavnica poznatog trgovinskog lanca.  Ali ideja da se na neki način ostavi trag da je Franc Franja Štajgervald nekad živeo u Kuzminu i pomago svojim meštanima, nije nestala. Možda tako što će se po njemu nazvati neka od tamošnjih ulica.

Vrlo hrabro ili pak nedovoljno promišljeno, mada se ispostavilo da su imali sreće, poslali su tako Štajgervaldovi osmogodišnjeg Vilija u Karlovce, u Stražilovsku 23 kod babe i dede gde je on ostao do 13. godine.

Sećao se Vili tog putovanja za Karlovce vrlo dobro. Naročito prelaska granice nove jugoslovenske države. Svi su morali da izađu iz vozila, a odraslima se posle legitimisanja gubio trag. Vozač, crnogorski partizan rekao je Viliju:  „Eto, zašto sam rekao tvojima da ne krenu sa nama, sada bi i njih odveli.“

U kući roditelja svoje majke našao je toplo utočište i nastavio je prekinuto detinjstvo. Bile su tu i sestre od tetke. U Karlovcima je krenuo u školu i taj period je zapamtio po zadirkivanju dece i pogrdnom imenu „švabov“.

Godinu i po nakon Vilijevog dolaska u Karlovce, saznao je Marko da je on tu. Odmah je službenim vozilom udbaš u kožnom kaputu sa odlikovanjima na prsima, došao da ga vidi. I nastavio je tako. Kad god bi išao službeno za Beograd, pri povratku je svraćao u Karlovce da obiđe Vilija. Nekoliko puta ga je stavljao u auto sa crvenim tablicama da ga malo provoza po Karlovcima. Stao bi pred Šaranovićev hotel, da u bašti Vili popije sok, a on nešto za odrasle. Od tih susreta je Vili puno „profitirao“ - dobio je na značaju kod dece i nastavnika.

I pre akcije spajanja porodica pod patronatom Međunarodnog Crvenog krsta 1950, u familiji Vilijeve majke Rozine u Karlovcima odluka je pala da ga pošalju tetki u Zagreb. Razlog su dečački nestašluci u kojima je Franjin i Rozinin sin izvlačio deblji kraj, a možda je tome kumovalo i to što je bez babinog znanja kao član kajakaškog kluba, osnovanog u Karlovcima 1949, veslao Dunavom. Selidbu u Zagreb omeo je Crveni krst i tako su Vili, Rozina i Franja opet bili zajedno.

Franja je gradio i obnavljao zgrade po Beču, između ostalog Schönbrunn i Belvedere. Formirao je ekipu uglavnom od Švaba iz starog kraja. Sagradio je i sebi jednu – vilu. U njoj su dragi gosti često bili rođaci i ljudi iz njegovog rodnog kraja, između ostalih, i Marko Vukadinović Krkaš,koga je i Plamenka Rozina Vuletić imala priliku tamo da upozna.  Franja više nikad nije došao u Kuzmin iako je selo bilo stalno u njegovim mislima i srcu. Taj korak nije načinio ni Vili iako je dolazio u Karlovce. Rozina i Franja sahranjeni su u Beču.

Zorica Milosavljević