Шест ногу, четири села, две душе и Бегеј
Слободна субота, десет сати изјутра, двадесетак сунчаних степени, а јесен се сваког дана све више бори за владавину њеног доба, дакле, поклопили су се идеални услови за дуго ишчекивано путешествије.
(Добро, ја сам дуго ишчекивала, Тубиша није имао појма шта му се спрема.) Наиме, увек ми је била жеља да прошетам долмом, уз Бегеј, од Житишта до Српског Итебеја, од места у ком сам некад живела, до места у ком сам, па, исто некад (пре првог некад) живела.
У сваком случају, неплански смо сачекали да се све некако намести и смести, да бисмо нас двоје - најбољи тандем за луда пешачења - Тубиша и ја - са наших шест ногу и наше две душе - кренули на пут, опремљени грицкалицама, соковима и водом, ка мом родном селу - Српском Итебеју - одакле потиче и име моје yukеlеtiničicе.
10.11 часова - прво фоткање на старту, као доказ да смо кренули, а онда укључујем ГПС да прати наша кретања и шаљем мами поруку да и она зна нашу путању и брзину кретања. Варошке кере из задњих дворишта последњих житиштанских кућа неуморно лају, да л’ нас испраћају ил’ нешто вређају, ђаво ће их знати, Тубиша није реаговао, само дај да се некуд иде. И док нам је с десне стране Житиште, с леве нам протиче Бегеј, супротно од нашег правца кретања, мислим се, причају ми стари да се некад њиме пловило, некад су људи тако ишли на посао или у школу, некад је било више пецароша (тога се баш ја сећам), некад...
Не могу да кажем да сам нарочито одушевљена природом на путу до Торка. С леве стране нам је и даље Бегеј, ал’ некако блеђи, с мање yunglе којој сам се радовала, а са више бакарне беживотне траве уз саму стазу и преоране њиве у недоглед, нама с десне стране. Рачунам, нема овде лисица, нема ни зечева, шакали дању, надам се, спавају, дакле, безбедно нам је кретање.
10.51 час - стижемо у Торак (некадашње Бегејце), окружује нас ниско густо растиње с обе стране, Бегеј је негде ту иза, оранице су негде тамо иза, срећемо првог мишића на стази, изврнутог и укоченог у свој својој прераној смрти, а село нас дочекује старинским, полураспаднутим кућама које су, док је још бродић пловио каналом, биле симбол скромног богатства и, на крају крајева, или на почетку свих почетака, симбол живота. Никад нисам видела Торак из овог угла, а као дете сам га целог препешачила и провозала својим металик зеленим брзинцем „Орлова сенка“.
А онда смо дошли до стада оваца - нешто што Тубиша никад до тад није видео! Укоп’о се, јадничак, спустио уши, сео на реп и ни макац. Стидљиво цвилка, не зна шта му је чинити, не би даље, ал’ изгледа, не би ни назад. Стојимо и чекамо. Стадо, под вођством озбиљног пара рогова на глави озбиљног примерка једног овна, стоји наспрам нас, на узбрдици од Бегеја ка врху долме, наше путање, и ко ли ће га знати шта чекају и о чему размишљају. „’Ајде, Тубиша, неће ти ништа“, говорим уверљиво свом псу, а тихо се у себи мислим да нам ваљда неће ништа, па се сетим да исти тај мој пас има неког бордер колија у себи, дакле, могао би да „поћера“ и построји ове вунене главе, те му објашњавам: „Ма, дај, бре, па овце треба да се боје тебе, не ти њих!“ И упали то некако, скупи Тубиша сву храброст овог света, повуче ми поводац (јер је био везан само док смо пролазили кроз село, за сваки случај) и ’нако спуштеног репа, и даље цилећи, протутњи крај њих.
Међутим, врло брзо (премда Торку никад краја, господе, само њега проћи пођеднако је дуго као и до њега стићи) наилазимо на краве, раштркане по „пашњацима“ с обе стране долме. Куку, па како сад ово преживети? Успут, срећа, пронађох неки штап, па ко права чобаница, тешећи Тубишу, „претим“ кравама да им случајно није пало на памет да ми дирају пса, а успут га правдам како је он навикао само на градску „стоку“, па му је сад ова, права сеоска, наизглед страшна и да неће он дирати њих, ако ни оне не дирају њега/нас.
Завршимо сцену с кравама, кад ево и коза. Јесу мање, ал’ су покретније и страшније. Мени све смешније, Тубиша у све већој депресији, видим. Да ми је да знам шта му је пролазило кроз његову плишану главицу, вероватно се не бих смејала толико, али преживели смо и козе...
Е, али зато природа на путу до Новог Итебеја! Тешко је описати ту милину која нас је обгрлила с обе стране насипа, ал’ пред нама је најдужи део пута, жуљеви у чизмама све озбиљније бубре, бутине бриде као да ће на моменте да експлодирају, а Тубиша трчкара наоколо и на сваких двадесетак метара застане, окрене се ка мени, сачека да му приђем, па опет настави своје. Неких осам километара, можда чак и мало више, удаљена је тачка Б од тачке Ц, а између њих Бегеј је толико широк да би га Шпановића прескочила и без залета, а дрвореди бреза, багремова и разноразног жбуња, тихо шуште и плешу на сунцу...
Стижемо до моста од калдрме, мени омиљеног у овим нашим крајевима, пред сам Нови Итебеј, где се завршава бициклистичка стаза с ове стране, лево од тока Бегеја, па нас преко калдрме води на преку страну где поново почиње обележени асфалт. Канал нам потом беше с десне стране, а с леве се појављује рибњак око ког смо Тубиша и ја пешачили док смо долазили на пецање с (мојим) родитељима.
12.37 часова - ето нас наспрам Новог Итебеја, док се између њега и нас протежу оранице као огромне баште, а стаза пред нама бива додатно ишарана „кликерчићима“ стоке с којом се, на Тубишину срећу, нисмо сусрели. Наједном, усред тих „нагазних бомби“, креће моје псето да чудно поскакује, мислим се, није ваљда да тек сад избегава да нагази на непознати му измет, кад оно, из траве вири двадесетак центиметара дебелог змијског репа! Тубиша продужи, а ја се скаменим и утрнем. Дођем себи, па и сама поскочим не бих ли, сва онако најежена, прошла љигаво пузеће створење које, ни мање ни више, наједном реши да се цело завуче у травуљину и нестане нам из кадра...
13.08 часова - улазимо у Српски Итебеј, гледам га у даљини, јер наспрам Бегеја некако чудно завија, ал’ разазнајем где му је који крај на основу торњева православне и католичке цркве.
Међутим, како нисмо ишли до саме границе са Румунијом, са стазе смо сишли нешто раније, улазећи у село и избијајући на ћошак на ком је тата некад имао продавницу, где правимо паузу зарад брзинског документовања фотографијом, па настављамо „горе“ до троцифреног броја у Улици Жарка Зрењанина, у делу познатом као Buyak, где нас мама и тата чекају код Ћате, а онда нас, након заслађивања посним колачима, воде назад у Житиште.
Након 3 сата и 27 минута, прешли смо 18,42 километра, прошли кроз четири места и спржили само 899 калорија (које су се вратиле поменутим колачима), излизали шапе, направили жуљеве на све стране, испразнили али и напунили батерије, испунили ми дуго измаштану жељу и доживели да се наредног дана пробудимо без упале мишића!
Е, да, на бициклистичкој стази нисмо срели ни једног јединог бициклисту!
Леа Радловачки