Šest nogu, četiri sela, dve duše i Begej

(Dobro, ja sam dugo iščekivala, Tubiša nije imao pojma šta mu se sprema.) Naime, uvek mi je bila želja da prošetam dolmom, uz Begej, od Žitišta do Srpskog Itebeja, od mesta u kom sam nekad živela, do mesta u kom sam, pa, isto nekad (pre prvog nekad) živela.

U svakom slučaju, neplanski smo sačekali da se sve nekako namesti i smesti, da bismo nas dvoje - najbolji tandem za luda pešačenja - Tubiša i ja - sa naših šest nogu i naše dve duše - krenuli na put, opremljeni grickalicama, sokovima i vodom, ka mom rodnom selu - Srpskom Itebeju - odakle potiče i ime moje yukeletiničice.

10.11 časova - prvo fotkanje na startu, kao dokaz da smo krenuli, a onda uključujem GPS da prati naša kretanja i šaljem mami poruku da i ona zna našu putanju i brzinu kretanja. Varoške kere iz zadnjih dvorišta poslednjih žitištanskih kuća neumorno laju, da l’ nas ispraćaju il’ nešto vređaju, đavo će ih znati, Tubiša nije reagovao, samo daj da se nekud ide. I dok nam je s desne strane Žitište, s leve nam protiče Begej, suprotno od našeg pravca kretanja, mislim se, pričaju mi stari da se nekad njime plovilo, nekad su ljudi tako išli na posao ili u školu, nekad je bilo više pecaroša (toga se baš ja sećam), nekad...

Ne mogu da kažem da sam naročito oduševljena prirodom na putu do Torka. S leve strane nam je i dalje Begej, al’ nekako bleđi, s manje yungle kojoj sam se radovala, a sa više bakarne beživotne trave uz samu stazu i preorane njive u nedogled, nama s desne strane. Računam, nema ovde lisica, nema ni zečeva, šakali danju, nadam se, spavaju, dakle, bezbedno nam je kretanje.

10.51 čas - stižemo u Torak (nekadašnje Begejce), okružuje nas nisko gusto rastinje s obe strane, Begej je negde tu iza, oranice su negde tamo iza, srećemo prvog mišića na stazi, izvrnutog i ukočenog u svoj svojoj preranoj smrti, a selo nas dočekuje starinskim, poluraspadnutim kućama koje su, dok je još brodić plovio kanalom, bile simbol skromnog bogatstva i, na kraju krajeva, ili na početku svih početaka, simbol života. Nikad nisam videla Torak iz ovog ugla, a kao dete sam ga celog prepešačila i provozala svojim metalik zelenim brzincem „Orlova senka“.

A onda smo došli do stada ovaca - nešto što Tubiša nikad do tad nije video! Ukop’o se, jadničak, spustio uši, seo na rep i ni makac. Stidljivo cvilka, ne zna šta mu je činiti, ne bi dalje, al’ izgleda, ne bi ni nazad. Stojimo i čekamo. Stado, pod vođstvom ozbiljnog para rogova na glavi ozbiljnog primerka jednog ovna, stoji naspram nas, na uzbrdici od Begeja ka vrhu dolme, naše putanje, i ko li će ga znati šta čekaju i o čemu razmišljaju. „’Ajde, Tubiša, neće ti ništa“, govorim uverljivo svom psu, a tiho se u sebi mislim da nam valjda neće ništa, pa se setim da isti taj moj pas ima nekog border kolija u sebi, dakle, mogao bi da „poćera“ i postroji ove vunene glave, te mu objašnjavam: „Ma, daj, bre, pa ovce treba da se boje tebe, ne ti njih!“ I upali to nekako, skupi Tubiša svu hrabrost ovog sveta, povuče mi povodac (jer je bio vezan samo dok smo prolazili kroz selo, za svaki slučaj) i ’nako spuštenog repa, i dalje cileći, protutnji kraj njih.

Međutim, vrlo brzo (premda Torku nikad kraja, gospode, samo njega proći pođednako je dugo kao i do njega stići) nailazimo na krave, raštrkane po „pašnjacima“ s obe strane dolme. Kuku, pa kako sad ovo preživeti? Usput, sreća, pronađoh neki štap, pa ko prava čobanica, tešeći Tubišu, „pretim“ kravama da im slučajno nije palo na pamet da mi diraju psa, a usput ga pravdam kako je on navikao samo na gradsku „stoku“, pa mu je sad ova, prava seoska, naizgled strašna i da neće on dirati njih, ako ni one ne diraju njega/nas.

Završimo scenu s kravama, kad evo i koza. Jesu manje, al’ su pokretnije i strašnije. Meni sve smešnije, Tubiša u sve većoj depresiji, vidim. Da mi je da znam šta mu je prolazilo kroz njegovu plišanu glavicu, verovatno se ne bih smejala toliko, ali preživeli smo i koze...

E, ali zato priroda na putu do Novog Itebeja! Teško je opisati tu milinu koja nas je obgrlila s obe strane nasipa, al’ pred nama je najduži deo puta, žuljevi u čizmama sve ozbiljnije bubre, butine bride kao da će na momente da eksplodiraju, a Tubiša trčkara naokolo i na svakih dvadesetak metara zastane, okrene se ka meni, sačeka da mu priđem, pa opet nastavi svoje. Nekih osam kilometara, možda čak i malo više, udaljena je tačka B od tačke C, a između njih Begej je toliko širok da bi ga Španovića preskočila i bez zaleta, a drvoredi breza, bagremova i raznoraznog žbunja, tiho šušte i plešu na suncu...

Stižemo do mosta od kaldrme, meni omiljenog u ovim našim krajevima, pred sam Novi Itebej, gde se završava biciklistička staza s ove strane, levo od toka Begeja, pa nas preko kaldrme vodi na preku stranu gde ponovo počinje obeleženi asfalt. Kanal nam potom beše s desne strane, a s leve se pojavljuje ribnjak oko kog smo Tubiša i ja pešačili dok smo dolazili na pecanje s (mojim) roditeljima.

12.37 časova - eto nas naspram Novog Itebeja, dok se između njega i nas protežu oranice kao ogromne bašte, a staza pred nama biva dodatno išarana „klikerčićima“ stoke s kojom se, na Tubišinu sreću, nismo susreli. Najednom, usred tih „nagaznih bombi“, kreće moje pseto da čudno poskakuje, mislim se, nije valjda da tek sad izbegava da nagazi na nepoznati mu izmet, kad ono, iz trave viri dvadesetak centimetara debelog zmijskog repa! Tubiša produži, a ja se skamenim i utrnem. Dođem sebi, pa i sama poskočim ne bih li, sva onako naježena, prošla ljigavo puzeće stvorenje koje, ni manje ni više, najednom reši da se celo zavuče u travuljinu i nestane nam iz kadra...

13.08 časova - ulazimo u Srpski Itebej, gledam ga u daljini, jer naspram Begeja nekako čudno zavija, al’ razaznajem gde mu je koji kraj na osnovu tornjeva pravoslavne i katoličke crkve.

Međutim, kako nismo išli do same granice sa Rumunijom, sa staze smo sišli nešto ranije, ulazeći u selo i izbijajući na ćošak na kom je tata nekad imao prodavnicu, gde pravimo pauzu zarad brzinskog dokumentovanja fotografijom, pa nastavljamo „gore“ do trocifrenog broja u Ulici Žarka Zrenjanina, u delu poznatom kao Buyak, gde nas mama i tata čekaju kod Ćate, a onda nas, nakon zaslađivanja posnim kolačima, vode nazad u Žitište.

Nakon 3 sata i 27 minuta, prešli smo 18,42 kilometra, prošli kroz četiri mesta i spržili samo 899 kalorija (koje su se vratile pomenutim kolačima), izlizali šape, napravili žuljeve na sve strane, ispraznili ali i napunili baterije, ispunili mi dugo izmaštanu želju i doživeli da se narednog dana probudimo bez upale mišića!

E, da, na biciklističkoj stazi nismo sreli ni jednog jedinog biciklistu!

Lea Radlovački