Сарајлија из Чуруга добро зна Дневник
ЧУРУГ: У сред Чуруга налетесмо на Сарајлију Животу Ђурића, пензионисаног новинара, који је као и толики други, морао да напусти родни град. Животу је живот довео у Чуруг, а „Дневник“ му је добро познат, јер је још 1974. године као новинар листа „Босна путеви“ долазио у „Дневникову“ штампарију возом из Сарајева, како би штампали њихов лист.
Иако је тада Сарајево имало тридесетак штампарија, „Дневникова“ је била најповољнија, те је пут био исплатив, а он наш чест гост.
"Сећам се и ресторана у приземљу, где сам увек био угошћен боље неко у било ком хотелу са пет звездица", сећа се Живота, а у Чуругу му, вели, највише сметају рупе на путевима.
Само две године од радова, поново се отварају пукотине на главним саобраћајницама у селу.
"Знам да се путеви тако не раде, зато и када их поправе, они опет брзо пропадну, јер асфалт не сме да се ставља тањи од пет центиметара", прича Ђурић.
Друга велика мука на коју указује је канализација, а проблем су и честе крађе, које углавном остају нерешене.
"Највише се краде бакар са казана у којима се пече ракија, и то јесте ситна крађа, али оном ко нема и мало је пуно", напомиње Живота и додаје да он нема ништа вредно што би лопови украли, те га лично крађе не погађају, јер се не дешавају њему, али погађају мештане и уносе нервозу у село.
Морали смо да приметимо да је цела Општина Жабаљ у ово време лепа и пуна зеленила, па и Чуруг за чије мештане важи да имају посебну врсту хумора и да су добри људи.
Ђурић додаје да млади одлазе из читаве Србије, а не само из села, упркос томе што је на селу најлепше.
"Сви се масовно селе, овде нема посла, тако да млади одлазе највише у иностранство. И мој син ради у Немачкој, а старији гледају да побегну у град. Ја сам се ипак одлучио за село", каже Живота.
У Чуругу се мештани претежно баве пољопривредом, а гаји се соја, кукуруз, пшеница и јечам.
"Ове године је било највише соје која је добро родила", каже Ђурић и додаје да становништу много значи Шећерана у Жабљу, која ради добро, а у којој је доста мештана села запослено, неки за стално, а неки сезонски.
Међутим, нема занатлија, јер им се мали промет не исплати.
"Село нема обућара, ковача, има једног мајстора за бицикле, па ако је неки већи квар и до месец дана се чека на поправку, а овде се без бицикла не може", каже Живота и додаје да је прошле недеље поправљао мотокултиватор који је носио код мајстора Ђоке у Ђурђево. Млади су каже , незаинтересовани за занат.
М. Стакић
(Текст је део пројекта који је суфинансиран од стране Општине Жабаљ. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Општине.)