Sarajlija iz Čuruga dobro zna Dnevnik
ČURUG: U sred Čuruga naletesmo na Sarajliju Životu Đurića, penzionisanog novinara, koji je kao i toliki drugi, morao da napusti rodni grad. Životu je život doveo u Čurug, a „Dnevnik“ mu je dobro poznat, jer je još 1974. godine kao novinar lista „Bosna putevi“ dolazio u „Dnevnikovu“ štampariju vozom iz Sarajeva, kako bi štampali njihov list.
Iako je tada Sarajevo imalo tridesetak štamparija, „Dnevnikova“ je bila najpovoljnija, te je put bio isplativ, a on naš čest gost.
"Sećam se i restorana u prizemlju, gde sam uvek bio ugošćen bolje neko u bilo kom hotelu sa pet zvezdica", seća se Života, a u Čurugu mu, veli, najviše smetaju rupe na putevima.
Samo dve godine od radova, ponovo se otvaraju pukotine na glavnim saobraćajnicama u selu.
"Znam da se putevi tako ne rade, zato i kada ih poprave, oni opet brzo propadnu, jer asfalt ne sme da se stavlja tanji od pet centimetara", priča Đurić.
Druga velika muka na koju ukazuje je kanalizacija, a problem su i česte krađe, koje uglavnom ostaju nerešene.
"Najviše se krade bakar sa kazana u kojima se peče rakija, i to jeste sitna krađa, ali onom ko nema i malo je puno", napominje Života i dodaje da on nema ništa vredno što bi lopovi ukrali, te ga lično krađe ne pogađaju, jer se ne dešavaju njemu, ali pogađaju meštane i unose nervozu u selo.
Morali smo da primetimo da je cela Opština Žabalj u ovo vreme lepa i puna zelenila, pa i Čurug za čije meštane važi da imaju posebnu vrstu humora i da su dobri ljudi.
Đurić dodaje da mladi odlaze iz čitave Srbije, a ne samo iz sela, uprkos tome što je na selu najlepše.
"Svi se masovno sele, ovde nema posla, tako da mladi odlaze najviše u inostranstvo. I moj sin radi u Nemačkoj, a stariji gledaju da pobegnu u grad. Ja sam se ipak odlučio za selo", kaže Života.
U Čurugu se meštani pretežno bave poljoprivredom, a gaji se soja, kukuruz, pšenica i ječam.
"Ove godine je bilo najviše soje koja je dobro rodila", kaže Đurić i dodaje da stanovništu mnogo znači Šećerana u Žablju, koja radi dobro, a u kojoj je dosta meštana sela zaposleno, neki za stalno, a neki sezonski.
Međutim, nema zanatlija, jer im se mali promet ne isplati.
"Selo nema obućara, kovača, ima jednog majstora za bicikle, pa ako je neki veći kvar i do mesec dana se čeka na popravku, a ovde se bez bicikla ne može", kaže Života i dodaje da je prošle nedelje popravljao motokultivator koji je nosio kod majstora Đoke u Đurđevo. Mladi su kaže , nezainteresovani za zanat.
M. Stakić
(Tekst je deo projekta koji je sufinansiran od strane Opštine Žabalj. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Opštine.)