Роман настао у паузи између писмених задатака
ТИТЕЛ: У Галерији Народне библиотеке „Стојан Трумић”, пред великим бројем љубитеља књижевности, представљен је роман Горана Зечевића, професора српског језика у СТШ „Милева Марић” у Тителу.
Уводну реч дао је директор библиотеке Горан Поповић, , а о књизи и аутору су још говорили директорка школе Јадранка Пешти, и директор новосадске Гимназије „Лаза Костић” Вукашин Лазовић, који је био рецензент књиге.
Професор Горан Зечевић, већ 15 година ради у СТШ „Милева Марић” у Тителу. Рођен је 1967. године у Пљевљима у Црној Гори. Факултет завршио у Новом Саду, одсек за југословенску књижевност и српски , тада српскохрватски, језик.
- Ово је моја друга књига коју ми је објавила издавачка кућа „Прометеј” у Новом Саду. Пре ове књиге, романа, објављена ми је збирка кратких прича „Моја клупа”- каже професор.
Костур романа „Нечисти и чисти” је писан на основу реалне животне приче једног официра ЈНА. Радња је смештена у несрећне деведесете и последица је тих година
- Све остало што је надограђено на тај костур резултат је пишчеве маште и фантазије на основу које је обликован роман. Наравно, сваки роман носи елементе пишчевог виђења стварности света, размишљања, постављање питања... Роман у суштини отвара мноштво питања и оставља читаоцу да сам процени и да свој суд и своје мишљење- каже Зечевић.
Сам назив романа „Нечисти и чисти” урађен је по мотиву Пекићеве приче „Чудо у Јабнелу” и то је мото романа који се протеже кроз читаву књигу.
- Роман је настао готово успут, између писмених задатака, контролних задатака, предавања, слободних викенда, распуста...Искористио сам тренутке када сам имао нешто слободног времена, тако да ми је требало скоро две године да роман уобличим. Требало је времена да се све исправи, уреди за издање, да се прегледа више пута... Доста времена ми је то узело, али све то ипак представља задовољство и издувни вентил. Када се човек у школи бави књигама, има потребу да и сам нешто каже. Све слободно време које сам имао посветио сам овој књизи, као и prеthodnoj збирци кратких прича, „Моја клупа” - додаје професор, кога и колеге подржавају, нарочито директорка школе.
Он сматра да се књиге све мање читају, а писањем је желео је да то промени, како би књигу у руке узели његови ђаци, родитељи. На промоцију романа, садашњи и бивши ђаци појавили су се у великом броју, а професор није крио задовољство. Његово садашње одељење дошло је комплетно, тако да је, да се указала потреба, могао да одржи и час одељењског старешине.
Стево Диклић