Roman nastao u pauzi između pismenih zadataka
TITEL: U Galeriji Narodne biblioteke „Stojan Trumić”, pred velikim brojem ljubitelja književnosti, predstavljen je roman Gorana Zečevića, profesora srpskog jezika u STŠ „Mileva Marić” u Titelu.
Uvodnu reč dao je direktor biblioteke Goran Popović, , a o knjizi i autoru su još govorili direktorka škole Jadranka Pešti, i direktor novosadske Gimnazije „Laza Kostić” Vukašin Lazović, koji je bio recenzent knjige.
Profesor Goran Zečević, već 15 godina radi u STŠ „Mileva Marić” u Titelu. Rođen je 1967. godine u Pljevljima u Crnoj Gori. Fakultet završio u Novom Sadu, odsek za jugoslovensku književnost i srpski , tada srpskohrvatski, jezik.
- Ovo je moja druga knjiga koju mi je objavila izdavačka kuća „Prometej” u Novom Sadu. Pre ove knjige, romana, objavljena mi je zbirka kratkih priča „Moja klupa”- kaže profesor.
Kostur romana „Nečisti i čisti” je pisan na osnovu realne životne priče jednog oficira JNA. Radnja je smeštena u nesrećne devedesete i posledica je tih godina
- Sve ostalo što je nadograđeno na taj kostur rezultat je piščeve mašte i fantazije na osnovu koje je oblikovan roman. Naravno, svaki roman nosi elemente piščevog viđenja stvarnosti sveta, razmišljanja, postavljanje pitanja... Roman u suštini otvara mnoštvo pitanja i ostavlja čitaocu da sam proceni i da svoj sud i svoje mišljenje- kaže Zečević.
Sam naziv romana „Nečisti i čisti” urađen je po motivu Pekićeve priče „Čudo u Jabnelu” i to je moto romana koji se proteže kroz čitavu knjigu.
- Roman je nastao gotovo usput, između pismenih zadataka, kontrolnih zadataka, predavanja, slobodnih vikenda, raspusta...Iskoristio sam trenutke kada sam imao nešto slobodnog vremena, tako da mi je trebalo skoro dve godine da roman uobličim. Trebalo je vremena da se sve ispravi, uredi za izdanje, da se pregleda više puta... Dosta vremena mi je to uzelo, ali sve to ipak predstavlja zadovoljstvo i izduvni ventil. Kada se čovek u školi bavi knjigama, ima potrebu da i sam nešto kaže. Sve slobodno vreme koje sam imao posvetio sam ovoj knjizi, kao i prethodnoj zbirci kratkih priča, „Moja klupa” - dodaje profesor, koga i kolege podržavaju, naročito direktorka škole.
On smatra da se knjige sve manje čitaju, a pisanjem je želeo je da to promeni, kako bi knjigu u ruke uzeli njegovi đaci, roditelji. Na promociju romana, sadašnji i bivši đaci pojavili su se u velikom broju, a profesor nije krio zadovoljstvo. Njegovo sadašnje odeljenje došlo je kompletno, tako da je, da se ukazala potreba, mogao da održi i čas odeljenjskog starešine.
Stevo Diklić