Продата на кило ћуприја узана кô кутија

Више него заслужено јер је била не само врстан стручњак већ и неустрашив борац очување градског културно-историјског наслеђа. Својеврсна захвалница, мало закаснела, тој ванредно вредној и надасве храброј жени.

Поставка је обележила две битне године – век од њеног рођења и пола од капиталне изложбе „Великобечкеречки сли­кар­ски атељеи”, за коју се у ка­талогу наводи како је „поставила нове стандарде локалне музеолошке праксе”. Али, подсећа и на неславан „јубилеј” – рушење чувене Бечкеречке ћуприје 1969, чему се она свесрдно супротстављала.

Њен отпор, мада неуспешан, остао је светао пример непоколебљивости, неустрашивости, професионалног и моралног интегритета. Ризиковала је заиста много због жестоког отпора градским властима и моћницима, намерним да „почисте” старо градско језгро и наметну „конфекцијску водоторањ-архитектуру”. Ипак, није устукнула и успела је да спасе многе бисере варошког градитељства. Међутим, не и мост, некада симбол града много штампан на анзискартама, који је ушао и у свевременску песму „Четир’ коња дебела”.

Неподобан и Доситеј Обрадовић

Бечкеречки мост првобитно је назван по царици Елизабети, народски прозваној Сиси (италијански анрхиста ју је убио у Швајцарској 1898), много популарнијој не само у Хабзбуршкој монархији већ и у целој Европи од увек намргођеног супруга Франца Јозефа. Брзо је постао један од најчешћих мотива за локалне анзискарте.

У доба Карађорђевића је преименован у част Доситеја Обрадовића, патосан дрвеном калдрмом, а нешто касније реновиран и офарбан у сиво.

Преживео је и Други светски рат, када су га током повлачења специјалци Вермахта минирали, на њему поставиле бурад бензина и запалили. Пожар су prеthodnicе партизанских јединица, ипак, успеле да благовремено угасе.

Након ослобођења, ко зна коме и зашто, сметао је и велики српски просветитељ, па је мост остао безимен и колоквијално крштен као Велики, мада га чувени бећарац дефинише да је „узан као кутија”.

А њена бескомпромисност добра је поука и порука, најпре онима који сада с романтичарским заносом говоре о „златним Титовим временима”, а поготову добу српских либерала, која су промовисана у домаћу верзију Перикловог доба.

Вукица је бранила мост изграђен 1904. и дефинисан као „јединствен пример уметничког правца историцизма, с елементима сецесије у мостоградњи. На подручју данашње Војводине свакако најрепрезентативнији и најинвентивнији”. Када је 1968. најављено да је у плану да се размонтира и заврши на отпаду, Вукица се прва јавно успротивила том безумљу, инсистирајући на томе да се мост стави под заштиту државе. Наишла је на подршку дела колега из струке па су, захваљујући њеној иницијативи, мост и многа друга вредна градска здања остала под „патронатом” Покрајинског завода за заштиту споменика културе.

Њена борба за очување градске баштине била је готово свакодневна тема и тадашњег медијског публицитета. Али, уследио је контраудар групе архитекта и урбаниста, који су мост етикетирали као пуки кич. Судбина му је по убрзаној процедури решавана у одборничким клупама, а на рушилачку страну сврстао се и тадашњи председник Скуп­штине општине Зрењанин Љубомир Пајић. Када је одлучено да се мост до 15. априла 1969. исече и прода у старо гвожђе, на Вукичину иницијативу поднета је кривична пријава против градоначелника Пајића, која је, нимало за чуђење у оним временима, наравно одбачена.

Остало је историја: мост је раскомадан и продаван на кило. Уз доста перипетија, на његовом месту и „темељима који су се показали изненађујуће добрим”, никао је нови и „лепши”. Пајић се, гле чуда, већ  „доказан” у неимарском послу, преселио се у Нови Сад, на функцију директора Дирекције за изградњу ауто-пута Београд – Нови Сад.

А Вукица? Она је знала да је у праву и наставила да тера по своме. Наставила је одбрану баштине града, који није био њен по рођењу, али јесте по души.

„Требало је да прође две деценије док време није дало за право Вукици Поповић и њеној борби”, наводи се у каталогу изложбе посвећене тој јединственој личности. А мало више од деценије након њене смрти (преминула је 1998), у Зрењанину се јавила идеја о обнови Бечкеречке ћуприје. Наводно је пронађена и оригинална пројектна документација у железари у Решицама у Румунији, где је својевремено и грађен. Најављена је и реконструкција, али се, сплетом околности и ударом светске економске кризе, све изјаловило. До даљег, ваља се надати!

Жељко Балабан