Prodata na kilo ćuprija uzana kô kutija

Više nego zasluženo jer je bila ne samo vrstan stručnjak već i neustrašiv borac očuvanje gradskog kulturno-istorijskog nasleđa. Svojevrsna zahvalnica, malo zakasnela, toj vanredno vrednoj i nadasve hrabroj ženi.

Postavka je obeležila dve bitne godine – vek od njenog rođenja i pola od kapitalne izložbe „Velikobečkerečki sli­kar­ski ateljei”, za koju se u ka­talogu navodi kako je „postavila nove standarde lokalne muzeološke prakse”. Ali, podseća i na neslavan „jubilej” – rušenje čuvene Bečkerečke ćuprije 1969, čemu se ona svesrdno suprotstavljala.

Njen otpor, mada neuspešan, ostao je svetao primer nepokolebljivosti, neustrašivosti, profesionalnog i moralnog integriteta. Rizikovala je zaista mnogo zbog žestokog otpora gradskim vlastima i moćnicima, namernim da „počiste” staro gradsko jezgro i nametnu „konfekcijsku vodotoranj-arhitekturu”. Ipak, nije ustuknula i uspela je da spase mnoge bisere varoškog graditeljstva. Međutim, ne i most, nekada simbol grada mnogo štampan na anziskartama, koji je ušao i u svevremensku pesmu „Četir’ konja debela”.

Nepodoban i Dositej Obradović

Bečkerečki most prvobitno je nazvan po carici Elizabeti, narodski prozvanoj Sisi (italijanski anrhista ju je ubio u Švajcarskoj 1898), mnogo popularnijoj ne samo u Habzburškoj monarhiji već i u celoj Evropi od uvek namrgođenog supruga Franca Jozefa. Brzo je postao jedan od najčešćih motiva za lokalne anziskarte.

U doba Karađorđevića je preimenovan u čast Dositeja Obradovića, patosan drvenom kaldrmom, a nešto kasnije renoviran i ofarban u sivo.

Preživeo je i Drugi svetski rat, kada su ga tokom povlačenja specijalci Vermahta minirali, na njemu postavile burad benzina i zapalili. Požar su prethodnice partizanskih jedinica, ipak, uspele da blagovremeno ugase.

Nakon oslobođenja, ko zna kome i zašto, smetao je i veliki srpski prosvetitelj, pa je most ostao bezimen i kolokvijalno kršten kao Veliki, mada ga čuveni bećarac definiše da je „uzan kao kutija”.

A njena beskompromisnost dobra je pouka i poruka, najpre onima koji sada s romantičarskim zanosom govore o „zlatnim Titovim vremenima”, a pogotovu dobu srpskih liberala, koja su promovisana u domaću verziju Periklovog doba.

Vukica je branila most izgrađen 1904. i definisan kao „jedinstven primer umetničkog pravca istoricizma, s elementima secesije u mostogradnji. Na području današnje Vojvodine svakako najreprezentativniji i najinventivniji”. Kada je 1968. najavljeno da je u planu da se razmontira i završi na otpadu, Vukica se prva javno usprotivila tom bezumlju, insistirajući na tome da se most stavi pod zaštitu države. Naišla je na podršku dela kolega iz struke pa su, zahvaljujući njenoj inicijativi, most i mnoga druga vredna gradska zdanja ostala pod „patronatom” Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Njena borba za očuvanje gradske baštine bila je gotovo svakodnevna tema i tadašnjeg medijskog publiciteta. Ali, usledio je kontraudar grupe arhitekta i urbanista, koji su most etiketirali kao puki kič. Sudbina mu je po ubrzanoj proceduri rešavana u odborničkim klupama, a na rušilačku stranu svrstao se i tadašnji predsednik Skup­štine opštine Zrenjanin Ljubomir Pajić. Kada je odlučeno da se most do 15. aprila 1969. iseče i proda u staro gvožđe, na Vukičinu inicijativu podneta je krivična prijava protiv gradonačelnika Pajića, koja je, nimalo za čuđenje u onim vremenima, naravno odbačena.

Ostalo je istorija: most je raskomadan i prodavan na kilo. Uz dosta peripetija, na njegovom mestu i „temeljima koji su se pokazali iznenađujuće dobrim”, nikao je novi i „lepši”. Pajić se, gle čuda, već  „dokazan” u neimarskom poslu, preselio se u Novi Sad, na funkciju direktora Direkcije za izgradnju auto-puta Beograd – Novi Sad.

A Vukica? Ona je znala da je u pravu i nastavila da tera po svome. Nastavila je odbranu baštine grada, koji nije bio njen po rođenju, ali jeste po duši.

„Trebalo je da prođe dve decenije dok vreme nije dalo za pravo Vukici Popović i njenoj borbi”, navodi se u katalogu izložbe posvećene toj jedinstvenoj ličnosti. A malo više od decenije nakon njene smrti (preminula je 1998), u Zrenjaninu se javila ideja o obnovi Bečkerečke ćuprije. Navodno je pronađena i originalna projektna dokumentacija u železari u Rešicama u Rumuniji, gde je svojevremeno i građen. Najavljena je i rekonstrukcija, ali se, spletom okolnosti i udarom svetske ekonomske krize, sve izjalovilo. Do daljeg, valja se nadati!

Željko Balaban