Приче војвођанских ловаца: И гепард се изгуби у Срему

Но, остао је ловачки дух, хумор и анегдоте које се деценијама препричавају, неправезиђене ловачке згоде које су попримиле безвременски карактер. Ево неких од њих.

Позна јесен беше када су ловци из једне бачке варошице дошли у традиционални лов код својих побратима у једно сремачко село. Кад браћа ловачка дођу, ред је да се сусрет залије. Али не лези враже, ређале су се капљице једна за другом, а време је било да се у лов крене.

Негде већ дубоко у ловишту, гост из Бачке је на својој кожи, као и другим органима тела свога, осетио одложено и снажно дејство сремачке ракије. Мислећи да га је стигла краткотрајна криза, није пошао с групом након паузе, уз уверавање да ће их убрзо стићи. Но, када је напокон пошао желећи да саборце сустигне, није видео нигде никог у широком атару. Да зло буде веће, ни мобилни телефон није му био при руци. Преостало му је само да расклопи пушку, те се на застарели (али углавном ефикасан) начин оријентише – према црквеном торњу. Кренеш ка њему и ето те у селу...

Уђе Бачванин у село, упита првог пролазника где је ловачки дом, али када је дошао до центра места, увидео је да „то није то“. Дошао је у погрешно село, тачније, није потрефио оно из којег је кренуо. Неколико мештана са чуђењем је загледало збуњеног ловца, који им убрзо призна да се изгубио, и уз то се не сећа имена села из којег је у лов пошао!? Додуше, знао је да каже како се зове: одабљелим језиком, изговори име: Герхард.

Неко од добрих људи се досети ко је од ловаца из суседних места имао госте, окрену свог познаника, а када му се овај јавио и потврдио да им недостаје један гостујући ловац, Сремац му рече легендарну реченицу:

– Овај ваш гепард дошао код нас!

Гепарди су одлични ловци, али на овим просторима нема доброг лова без добрих керова. Али, пут од несташног кучета до доброг ловачког пса дуг је, мукотрпан и неизвестан. Треба с кером радити, много километара прећи, а велика мудрост је и научити га да у лову не иде далеко од газде. Јер, шта вреди ако отрчи предалеко па ван пушкомета нањуши и подигне дивљач? Зато неки ловци  користе телетакт, справу из сиве зоне закона. То је огрлица која на притисак даљинског управљача емитује мањи електрични импулс, такорећи пецне кера за опомену да не иде далеко од газде.

У једном лову надомак Новог Сада, старији ловци поведоше млађарију из ловачког подмлатка, која је без пушке ишла да пече занат. Једном старијем ловцу кер је стално био предалеко. Узалуд је стискао даљински, пас као да је био отпоран на пецкање. Нервоза се дизала, галама и псовке су о?екивали атаром... Но, један млађани, будући ловац, сходно својој генерацији која је много вичнија модерној техници, срамежљиво рече старијем колеги:

Међу ловцима има много оних који не пропуштају прилику да све и свакога, кад год је згода, извргну руглу. Многи су, носећи улов у ранцу, када су дошли кући, уместо ловине угледали камење, парчад гвожђа, цигле... Али, једном приликом извесни ловџија се запутио кући поносан што је одстрелио баш крупног зекана, толико крупног да су му уши вириле из ранца. Но, када је стигао у дом и похвалио се оцу, старом ловцу, овај је приметио да зецу недостају уши. На питање где су зечје уши, млађи ловац је љутито одбрусио:

– Исекао сам их да их оцене за поене!

„Јесам ли полудео”?

У ловишту надомак Новог Сада десила се, давних дана, згода невиђена. Ловила се ситна дивљач, као и много пута пре тога, а испред једног грма скочио је зец. Ловац је нанишанио, опалио, али није био сигуран да ли је зекана погодио. Док је прилазио грму, његов кер, који је пре њега притрчао поменутом месту, изађе из густиша апортирајући своме газди – фазана! Запрепашћени човек поче да се крсти и унезверено окреће око себе...

– О, боже, шта је ово? Јесам ли полудео? Па знам у шта сам пуцао!

Чуђење је било још веће када су ловци увидели да је фамозни фазан још топао. То је значило да је управо одстрељен, те да није заостао из prеthodnog лова. Шта се заиста десило остаће мистерија, али једино логично објашњење, бар за оне који у више силе и разне утваре не верују је следеће: ловац је пуцао на зеца, али је неколико куглица из сачменог снопа погодило фазана који се крио у оближњем грмљу. Зец је утекао, дугорепа птица није била те среће. Баш као ни ловац, кога је дуго, дуго пратила завитланција маштовитих колега.

Док је лова, биће и ловачких прича, тачније неумереног хвалисања ловачком вештином и уловом. Но, један Банаћанин је, тврде слушаоци дотичне приче, превазишао многе. Причао је како је, боравећи крај Тисе, видео дивљег вепра како препливава реку. Оно што је уследило по његовој причи, достојно је Џонија Вајсмилера из најбољих дана, док је пунио биоскопе тумачећи лик легендарног Тарзана.

– Дохватим ја нож, ставим га у зубе и ускочим у Тису. Допливам до вепра и цак-цак-цак! Избодем га! Плива он, плива, али посустаје, види се да не може даље... Кад је испливао, ја га докрајчим. Скупили се људи на обали, гледају...

– И шта је онда било? – упита га неко од слушалаца.

– Сви одреда почну да ми тапшу!

        Душан Кнежић