Priče vojvođanskih lovaca: I gepard se izgubi u Sremu

No, ostao je lovački duh, humor i anegdote koje se decenijama prepričavaju, nepraveziđene lovačke zgode koje su poprimile bezvremenski karakter. Evo nekih od njih.

Pozna jesen beše kada su lovci iz jedne bačke varošice došli u tradicionalni lov kod svojih pobratima u jedno sremačko selo. Kad braća lovačka dođu, red je da se susret zalije. Ali ne lezi vraže, ređale su se kapljice jedna za drugom, a vreme je bilo da se u lov krene.

Negde već duboko u lovištu, gost iz Bačke je na svojoj koži, kao i drugim organima tela svoga, osetio odloženo i snažno dejstvo sremačke rakije. Misleći da ga je stigla kratkotrajna kriza, nije pošao s grupom nakon pauze, uz uveravanje da će ih ubrzo stići. No, kada je napokon pošao želeći da saborce sustigne, nije video nigde nikog u širokom ataru. Da zlo bude veće, ni mobilni telefon nije mu bio pri ruci. Preostalo mu je samo da rasklopi pušku, te se na zastareli (ali uglavnom efikasan) način orijentiše – prema crkvenom tornju. Kreneš ka njemu i eto te u selu...

Uđe Bačvanin u selo, upita prvog prolaznika gde je lovački dom, ali kada je došao do centra mesta, uvideo je da „to nije to“. Došao je u pogrešno selo, tačnije, nije potrefio ono iz kojeg je krenuo. Nekoliko meštana sa čuđenjem je zagledalo zbunjenog lovca, koji im ubrzo prizna da se izgubio, i uz to se ne seća imena sela iz kojeg je u lov pošao!? Doduše, znao je da kaže kako se zove: odabljelim jezikom, izgovori ime: Gerhard.

Neko od dobrih ljudi se doseti ko je od lovaca iz susednih mesta imao goste, okrenu svog poznanika, a kada mu se ovaj javio i potvrdio da im nedostaje jedan gostujući lovac, Sremac mu reče legendarnu rečenicu:

– Ovaj vaš gepard došao kod nas!

Gepardi su odlični lovci, ali na ovim prostorima nema dobrog lova bez dobrih kerova. Ali, put od nestašnog kučeta do dobrog lovačkog psa dug je, mukotrpan i neizvestan. Treba s kerom raditi, mnogo kilometara preći, a velika mudrost je i naučiti ga da u lovu ne ide daleko od gazde. Jer, šta vredi ako otrči predaleko pa van puškometa nanjuši i podigne divljač? Zato neki lovci  koriste teletakt, spravu iz sive zone zakona. To je ogrlica koja na pritisak daljinskog upravljača emituje manji električni impuls, takoreći pecne kera za opomenu da ne ide daleko od gazde.

U jednom lovu nadomak Novog Sada, stariji lovci povedoše mlađariju iz lovačkog podmlatka, koja je bez puške išla da peče zanat. Jednom starijem lovcu ker je stalno bio predaleko. Uzalud je stiskao daljinski, pas kao da je bio otporan na peckanje. Nervoza se dizala, galama i psovke su o?ekivali atarom... No, jedan mlađani, budući lovac, shodno svojoj generaciji koja je mnogo vičnija modernoj tehnici, sramežljivo reče starijem kolegi:

Među lovcima ima mnogo onih koji ne propuštaju priliku da sve i svakoga, kad god je zgoda, izvrgnu ruglu. Mnogi su, noseći ulov u rancu, kada su došli kući, umesto lovine ugledali kamenje, parčad gvožđa, cigle... Ali, jednom prilikom izvesni lovdžija se zaputio kući ponosan što je odstrelio baš krupnog zekana, toliko krupnog da su mu uši virile iz ranca. No, kada je stigao u dom i pohvalio se ocu, starom lovcu, ovaj je primetio da zecu nedostaju uši. Na pitanje gde su zečje uši, mlađi lovac je ljutito odbrusio:

– Isekao sam ih da ih ocene za poene!

„Jesam li poludeo”?

U lovištu nadomak Novog Sada desila se, davnih dana, zgoda neviđena. Lovila se sitna divljač, kao i mnogo puta pre toga, a ispred jednog grma skočio je zec. Lovac je nanišanio, opalio, ali nije bio siguran da li je zekana pogodio. Dok je prilazio grmu, njegov ker, koji je pre njega pritrčao pomenutom mestu, izađe iz gustiša aportirajući svome gazdi – fazana! Zaprepašćeni čovek poče da se krsti i unezvereno okreće oko sebe...

– O, bože, šta je ovo? Jesam li poludeo? Pa znam u šta sam pucao!

Čuđenje je bilo još veće kada su lovci uvideli da je famozni fazan još topao. To je značilo da je upravo odstreljen, te da nije zaostao iz prethodnog lova. Šta se zaista desilo ostaće misterija, ali jedino logično objašnjenje, bar za one koji u više sile i razne utvare ne veruju je sledeće: lovac je pucao na zeca, ali je nekoliko kuglica iz sačmenog snopa pogodilo fazana koji se krio u obližnjem grmlju. Zec je utekao, dugorepa ptica nije bila te sreće. Baš kao ni lovac, koga je dugo, dugo pratila zavitlancija maštovitih kolega.

Dok je lova, biće i lovačkih priča, tačnije neumerenog hvalisanja lovačkom veštinom i ulovom. No, jedan Banaćanin je, tvrde slušaoci dotične priče, prevazišao mnoge. Pričao je kako je, boraveći kraj Tise, video divljeg vepra kako preplivava reku. Ono što je usledilo po njegovoj priči, dostojno je Džonija Vajsmilera iz najboljih dana, dok je punio bioskope tumačeći lik legendarnog Tarzana.

– Dohvatim ja nož, stavim ga u zube i uskočim u Tisu. Doplivam do vepra i cak-cak-cak! Izbodem ga! Pliva on, pliva, ali posustaje, vidi se da ne može dalje... Kad je isplivao, ja ga dokrajčim. Skupili se ljudi na obali, gledaju...

– I šta je onda bilo? – upita ga neko od slušalaca.

– Svi odreda počnu da mi tapšu!

        Dušan Knežić