Пречанска лексика: Зови ме и лонцем само немој ме разбити
Сваки дан купујем „Дневник”, готово све у њему прочитам, а нешто и запамтим.
Тако сам пре готово три деценије једног понедељка на страни „Из матичарског звања” сазнао да је рођена извесна Касандра, а умрла извесна Каћуша. Ствар јасна као дан: давала се нека серија на и онда свемоћном ТВ-у с Касандром у главној улози (касније смо сазнали много више о летовалишту истог имена, неком краљу и богињи), а почела је одлазити генерација рођена кад се певало да „каћуше” певају лепше него птице, односно кад смо црвеноармејце дочекали с цвећем, песмом и раширених руку (да не помињем друге екстремитете), као што већ доликује ослободиоцима. Оба имена су лепа, ништа не можеш да замериш кумовима и родитељима, осим што се код Каћуше нико не сети да је то женско име (Катарина, Ката, Кетика, Каћа) заправо тепање моћном оружју. У баш моћној песми.
Добро, та деца су била колетерална штета помодарства родитеља, кумова, опште климе масовног заноса, па се треба надати да нису много патила због својих имена. Још очигледнији пример брзоплетости, полтронства, увлакарства и јесменовине (мада тада није постојала та сложеница) јесте избор имена спортским, најчешће фудбалским клуовима а из епохе „каћуше”, кулака, метровке, трудодана… Роваши раних радова комунизма. Тако су настали „Црвена звезда”, „Партизан”, неколико „Пролетера”, још више „Динама”, покоји „Борац”, „Млади радник”…
Сад су многима та имена неумесна, нарочито „Пролетер” јер таква категорија људи више не постоји (као ни бироши, рецимо). Било је предлога да се нека и мењају. Но, добро је што нису. Није увек тачно оно „номен ест омен”, да је име и судбина. Под тим именима су се прославили многи велики спортски асови, не само фудбалери, јер су то били и називи снажних друштава, великих колектива. Осим тога, трајала су дуго, стекла поштовање а традицију треба и ценити.
Још увек ме је срамота што сам се, пре готово 30 година а у Америци, насмејао кад сам чуо име омиљеног фудбалског клуба моје тадашње колегинице (и шефице!) Пери Т., тад већ Американке, пореклом Албанке. Радили смо као професионални асистенти у животу лицима с посебним потребама (има и волонтерских), гледали заједно с „питомцима” бејзбол-тим наших Индијанаца, кад је уздахнула од носталгије за европским фудбалом и стадионом у родном граду, где је провела детињство, јер јој је неко од блиских рођака био тамо домар. Кад сам је упитао за име вољеног тима, рекла је – „Трактори”. Е тад сам се нацерио, а заборавио да је то исто као и „Динамо”, мање смешно од „Прве петолетке”!
Но, каква времена, таква имена! Мада има и изузетака, бар код нас у Војводини. Могао бих лично да будем поносан (јако модерна реч!) што се ФК у Змајеву од оснивања 1923. зове „Обилић”, али не сасвим, јер је то село те исте године заборавило своје име старо готово 700 година и мењало за модерније. Звало се Кер (Стари Кер, О Кер) како је први пут написано још 1267, да би онда мање од две деценије било Пашићево, па онда од 1945. Змајево. Они који су се из њега исељавали звани су Керцима и Керскима, ушло је и у неке песме, али свеједно сам се загрцнуо кад ми један новосадски таксиста, истина млад човек, рече да никад није чуо ни за Кер ни Керску млаку (Јегричка, али ко то не зна).
Каћани, међу којима има и Кераца, начинили су другачији подвиг. Назвали су свој рукометни клуб „Југовић” и прославили га под тим именом. Било је то 1960. (до тад био „Младост”), кад су могли бити критиковани због некаквог буђења српског национализма, а сад би многи да им буду имењаци, мада би то био чист плагијат јер је „Југовић” – само један!
На име своје главне улице, као Каћани на име својих рукометаша, поносе се одувек и Ковиљчани. То је Улица Лазе Костића и тако ће, кажу мештани, и остати. Баш као што житељи Куцуре, где су Русини у већини, кажу да ће њихова основна школа наставити да ђаке васпитава у духу свог имена – „Братство и јединство”!
Старији Новосађани кукају да се тешко сналазе у сопственом граду, нарочито новијим насељима јер никад није било толико улица с именима царева, царица, краљева и краљица, владика и патријарха, мада нисмо монархија ни света земља.
Лично сам захвалан Америма што немају сличан обичај јер ми је у прилагођавању животу у Кливленду много помогао обичај да се велики градови деле на исток и запад. Све улице у правцу север–југ имају бројеве, почевши од нуле у центру, даунтауну. Кад се мало обавестиш, знаш да на ознаци Е-170 и нешто можемо слободније шетати улицом, чак и запалити цигарету јер нам неће одмах из сенке неког порча искочити лик који упражњава исти порок. Дакле, пушач. И затражити „безец” као тамо испод 117, која се сматра неком границом уличне сигурности. На запад и исток, дакле, теку булевари, названи по чувеним личностима или географским појмовима (наш булевар је Лејк, језеро) па кад се њима возиш, знаш тачно где си и колико још је блокова до задате адресе, школе, болнице, градског уреда, трговинског мола... Искуством сазнаш много и о житељима предгарађа, ценама станова за издавање, јефтиним (скупим) радњама… Но, једна је Америка. Бар по именима, наравно. И практичности. Наводно је једна мајка новорођеним дечацима, близанцима, дала имена: Пит и Рипит. Чиста логика!
Уосталом, зови ме и лонцем, али немој ме разбити – каже једна пословица.
Павле Малешев
