Prečanska leksika: Zovi me i loncem samo nemoj me razbiti

Foto: Pevaju li, zaista, „kaćuše” lepše nego ptice?

Svaki dan kupujem „Dnevnik”, gotovo sve u njemu pročitam, a nešto i zapamtim.

Tako sam pre gotovo tri decenije jednog ponedeljka na strani „Iz matičarskog zvanja” saznao da je rođena izvesna Kasandra, a umrla izvesna Kaćuša. Stvar jasna kao dan: davala se neka serija na i onda svemoćnom TV-u s Kasandrom u glavnoj ulozi (kasnije smo saznali mnogo više o letovalištu istog imena, nekom kralju i boginji), a počela je odlaziti generacija rođena kad se pevalo da „kaćuše” pevaju lepše nego ptice, odnosno kad smo crvenoarmejce dočekali s cvećem, pesmom i raširenih ruku (da ne pominjem druge ekstremitete), kao što već dolikuje oslobodiocima. Oba imena su lepa, ništa ne možeš da zameriš kumovima i roditeljima, osim što se kod Kaćuše niko ne seti da je to žensko ime (Katarina, Kata, Ketika, Kaća) zapravo tepanje moćnom oružju. U baš moćnoj pesmi.

Dobro, ta deca su bila koleteralna šteta pomodarstva roditelja, kumova, opšte klime masovnog zanosa, pa se treba nadati da nisu mnogo patila zbog svojih imena. Još očigledniji primer brzopletosti, poltronstva, uvlakarstva i jesmenovine (mada tada nije postojala ta složenica) jeste izbor imena sportskim, najčešće fudbalskim kluovima a iz epohe „kaćuše”, kulaka, metrovke, trudodana… Rovaši ranih radova komunizma. Tako su nastali „Crvena zvezda”, „Partizan”, nekoliko „Proletera”, još više „Dinama”, pokoji „Borac”, „Mladi radnik”…

Sad su mnogima ta imena neumesna, naročito „Proleter” jer takva kategorija ljudi više ne postoji (kao ni biroši, recimo). Bilo je predloga da se neka i menjaju. No, dobro je što nisu. Nije uvek tačno ono „nomen est omen”, da je ime i sudbina. Pod tim imenima su se proslavili mnogi veliki sportski asovi, ne samo fudbaleri, jer su to bili i nazivi snažnih društava, velikih kolektiva. Osim toga, trajala su dugo, stekla poštovanje a tradiciju treba i ceniti.

Još uvek me je sramota što sam se, pre gotovo 30 godina a u Americi, nasmejao kad sam čuo ime omiljenog fudbalskog kluba moje tadašnje koleginice (i šefice!) Peri T., tad već Amerikanke, poreklom Albanke. Radili smo kao profesionalni asistenti u životu licima s posebnim potrebama (ima i volonterskih), gledali zajedno s „pitomcima” bejzbol-tim naših Indijanaca, kad je uzdahnula od nostalgije za evropskim fudbalom i stadionom u rodnom gradu, gde je provela detinjstvo, jer joj je neko od bliskih rođaka bio tamo domar. Kad sam je upitao za ime voljenog tima, rekla je – „Traktori”. E tad sam se nacerio, a zaboravio da je to isto kao i „Dinamo”, manje smešno od „Prve petoletke”!

No, kakva vremena, takva imena! Mada ima i izuzetaka, bar kod nas u Vojvodini. Mogao bih lično da budem ponosan (jako moderna reč!) što se FK u Zmajevu od osnivanja 1923. zove „Obilić”, ali ne sasvim, jer je to selo te iste godine zaboravilo svoje ime staro gotovo 700 godina i menjalo za modernije. Zvalo se Ker (Stari Ker, O Ker) kako je prvi put napisano još 1267, da bi onda manje od dve decenije bilo Pašićevo, pa onda od 1945. Zmajevo. Oni koji su se iz njega iseljavali zvani su Kercima i Kerskima, ušlo je i u neke pesme, ali svejedno sam se zagrcnuo kad mi jedan novosadski taksista, istina mlad čovek, reče da nikad nije čuo ni za Ker ni Kersku mlaku (Jegrička, ali ko to ne zna).

Kaćani, među kojima ima i Keraca, načinili su drugačiji podvig. Nazvali su svoj rukometni klub „Jugović” i proslavili ga pod tim imenom. Bilo je to 1960. (do tad bio „Mladost”), kad su mogli biti kritikovani zbog nekakvog buđenja srpskog nacionalizma, a sad bi mnogi da im budu imenjaci, mada bi to bio čist plagijat jer je „Jugović” – samo jedan!

Na ime svoje glavne ulice, kao Kaćani na ime svojih rukometaša, ponose se oduvek i Koviljčani. To je Ulica Laze Kostića i tako će, kažu meštani, i ostati. Baš kao što žitelji Kucure, gde su Rusini u većini, kažu da će njihova osnovna škola nastaviti da đake vaspitava u duhu svog imena – „Bratstvo i jedinstvo”!

Stariji Novosađani kukaju da se teško snalaze u sopstvenom gradu, naročito novijim naseljima jer nikad nije bilo toliko ulica s imenima careva, carica, kraljeva i kraljica, vladika i patrijarha, mada nismo monarhija ni sveta zemlja.

Još uvek me je velika sramota što sam se svojevremeno u Americi koleginici na poslu, inače Albanki poreklom, smejao jer joj je u domovini omiljeni klub – FK „Traktori”. Kao da kod nas nisu bile čitave armije navijača „Dinama” i „Proletera” u više geografskih varijanti, „Mladog radnika”, „Partizana”, „Crvene zvezde” ili, recimo, „Prve petoletke”

Lično sam zahvalan Amerima što nemaju sličan običaj jer mi je u prilagođavanju životu u Klivlendu mnogo pomogao običaj da se veliki gradovi dele na istok i zapad. Sve ulice u pravcu sever–jug imaju brojeve, počevši od nule u centru, dauntaunu. Kad se malo obavestiš, znaš da na oznaci E-170 i nešto možemo slobodnije šetati ulicom, čak i zapaliti cigaretu jer nam neće odmah iz senke nekog porča iskočiti lik koji upražnjava isti porok. Dakle, pušač. I zatražiti „bezec” kao tamo ispod 117, koja se smatra nekom granicom ulične sigurnosti. Na zapad i istok, dakle, teku bulevari, nazvani po čuvenim ličnostima ili geografskim pojmovima (naš bulevar je Lejk, jezero) pa kad se njima voziš, znaš tačno gde si i koliko još je blokova do zadate adrese, škole, bolnice, gradskog ureda, trgovinskog mola... Iskustvom saznaš mnogo i o žiteljima predgarađa, cenama stanova za izdavanje, jeftinim (skupim) radnjama… No, jedna je Amerika. Bar po imenima, naravno. I praktičnosti. Navodno je jedna majka novorođenim dečacima, blizancima, dala imena: Pit i Ripit. Čista logika!

Uostalom, zovi me i loncem, ali nemoj me razbiti – kaže jedna poslovica.

Pavle Malešev