Поприште крвавог боја постало атрактивна локација за градњу кућа и викендица

У последњих пар година комплетан потез на којем се водила битка, је постао један од најтраженијих када су у питању некретнине (куће, викендице, плацеви), па се сада некадашња викенд насеља попут Алибеговца, Карагаче, Пуцкароша, Заноша, Мишелука која још увек имају турске називе, знатно проширују и брда која прекривају полако постају потпуно урбанизована.

Легенда каже, а документи и мапе које се налезе у Музеју града на Петроварадинској тврђави то и потврђују, да је велики везир Дамад Али паша који је 1716. године водио турску војску у походу на Петроварадин, свој логор поставио управо на брду које се од тада и зове Везирац. И данас је сваком ко је икад био на месту где се налази споменик, јасно зашто је то урадио. Наиме са те позиције се види пар километара тока Дунава према Карловцима (у то време Дунав је имао нешто другачији ток код Новог Сада него данас), а види се и тврђава која је била главна мета турске војске као и све локације на којима су биле распоређене турске снаге.      

И Аустријанци и Турци су се доста дуго припремали за битку јер се знало да је велика турска војска још у мају месецу те године почела да се окупља и креће према Петроварадину, али се све до пар дана пред битку није тачно знало да ли ће бити нападнут Петроварадин или ће Турци покушати да пређу Дунав код Сланкамена. Међутим, када је 1. августа аустријска патрола видела логор турске prеthodnicе недалеко од Чортановаца било је јасно да се спрема напад на тврђаву.

Дамад Али паша је са Везирца распоређивао турску војску, великом брзином су копани ровови, док је са друге стране принц Еуген Савојски који је предводио аустријску војску, довео појачања и ојачавао бедеме Петроварадинске тврђаве.

У наредних пар дана запамћених и по олујном невремену, дешавале су се спорадичне чарке и пар већих размена ватре, али су обе стране избегавале већи сукоб, чувајући своје снаге за одлучујућу битку која је започела у рано јутро 5. августа.

Ток битке у првих неколико сати није показивао какав ће бити њен крајњи исход јер се предност мењала у складу са потезима које су вукле војсковође и на почетку боја је деловало као да ће турска војска пробити одбрану Аустријанаца што им је на неким локацијама и успевало.   

О чувеној бици код Петроварадина и данас се причају разне легенде, а најпознатија је вероватно она која каже да је за победу аустријске војске био најзаслужнији наводни снег који је пао тог 5. августа 1716. те су се због тога турске снаге погубиле у магли и заглавиле и подавиле у петроварадинском риту. То чудо се приписивало Снежној Госпи којој је посвећена црква на Текијама, која је тако помогла хришћанској војсци, међутим у званичним извештајима обе стране нигде се не спомиње снег.

Извесно је да су бици prеthodili олујни дани што јесте отежавало припреме и једној и другој војсци али снега у августу свакако није било. Доста тога о овим догађајима се може сазнати у Градском музеју на Петроварадинској тврђави где су поред макете битке, изложене мапе, документа, оружје и други предмети коришћени у бици па се у комбинацији са шетњом по Везирцу може склопити слика о крвавој борби која је вођена на обронцима Фрушке горе пре триста и кусур година.  

Међутим, Еуген Савојски је касније добром употребом коњице и артиљерије као и пребацивањем снага, прво повратио контролу над битком, а затим снажном контраофанзивом разбио турске редове и натерао их у повлачење управо према логору Дамад Али паше на Везирцу.

Што су више аустријске трупе напредовале, било је све дивље и ужурбаније повлачење османске војске која је напустила логор на Везирцу оставивши за собом целокупну артиљерију, муницију, шаторе и кола.

Читава османска војска је била у повлачењу. Велики везир Дамад Али-паша погинуо је покушавајући да заустави бежање своје војске. Смртно је рањен и понели су га ка Београду, али је умро на путу у близини Карловаца, а сахрањен је на Калемегдану где и данас почива.

Поједине османске јединице остале су одсечене и са сабљама у руци су се бориле до последњег. Многи су се посакривали у грмљу које је покривало терен и искористили ноћ да се безбедно повуку. Неки су се скривали и у оближњој шуми на југоистоку која се граничила са бојним пољем, док су поједини батаљони аустријске пешадије трагали за њима. Након петочасовне борбе битка је била готова у подне, а Савојски је из канцеларије великог везира у његовом шаторском павиљону слао прве извештаје о победи која се сматра историјском јер турска војска више никада није покушала пробој преко Дунава.

Нико Перковић