Poprište krvavog boja postalo atraktivna lokacija za gradnju kuća i vikendica

U poslednjih par godina kompletan potez na kojem se vodila bitka, je postao jedan od najtraženijih kada su u pitanju nekretnine (kuće, vikendice, placevi), pa se sada nekadašnja vikend naselja poput Alibegovca, Karagače, Puckaroša, Zanoša, Mišeluka koja još uvek imaju turske nazive, znatno proširuju i brda koja prekrivaju polako postaju potpuno urbanizovana.

Legenda kaže, a dokumenti i mape koje se naleze u Muzeju grada na Petrovaradinskoj tvrđavi to i potvrđuju, da je veliki vezir Damad Ali paša koji je 1716. godine vodio tursku vojsku u pohodu na Petrovaradin, svoj logor postavio upravo na brdu koje se od tada i zove Vezirac. I danas je svakom ko je ikad bio na mestu gde se nalazi spomenik, jasno zašto je to uradio. Naime sa te pozicije se vidi par kilometara toka Dunava prema Karlovcima (u to vreme Dunav je imao nešto drugačiji tok kod Novog Sada nego danas), a vidi se i tvrđava koja je bila glavna meta turske vojske kao i sve lokacije na kojima su bile raspoređene turske snage.      

I Austrijanci i Turci su se dosta dugo pripremali za bitku jer se znalo da je velika turska vojska još u maju mesecu te godine počela da se okuplja i kreće prema Petrovaradinu, ali se sve do par dana pred bitku nije tačno znalo da li će biti napadnut Petrovaradin ili će Turci pokušati da pređu Dunav kod Slankamena. Međutim, kada je 1. avgusta austrijska patrola videla logor turske prethodnice nedaleko od Čortanovaca bilo je jasno da se sprema napad na tvrđavu.

Damad Ali paša je sa Vezirca raspoređivao tursku vojsku, velikom brzinom su kopani rovovi, dok je sa druge strane princ Eugen Savojski koji je predvodio austrijsku vojsku, doveo pojačanja i ojačavao bedeme Petrovaradinske tvrđave.

U narednih par dana zapamćenih i po olujnom nevremenu, dešavale su se sporadične čarke i par većih razmena vatre, ali su obe strane izbegavale veći sukob, čuvajući svoje snage za odlučujuću bitku koja je započela u rano jutro 5. avgusta.

Tok bitke u prvih nekoliko sati nije pokazivao kakav će biti njen krajnji ishod jer se prednost menjala u skladu sa potezima koje su vukle vojskovođe i na početku boja je delovalo kao da će turska vojska probiti odbranu Austrijanaca što im je na nekim lokacijama i uspevalo.   

O čuvenoj bici kod Petrovaradina i danas se pričaju razne legende, a najpoznatija je verovatno ona koja kaže da je za pobedu austrijske vojske bio najzaslužniji navodni sneg koji je pao tog 5. avgusta 1716. te su se zbog toga turske snage pogubile u magli i zaglavile i podavile u petrovaradinskom ritu. To čudo se pripisivalo Snežnoj Gospi kojoj je posvećena crkva na Tekijama, koja je tako pomogla hrišćanskoj vojsci, međutim u zvaničnim izveštajima obe strane nigde se ne spominje sneg.

Izvesno je da su bici prethodili olujni dani što jeste otežavalo pripreme i jednoj i drugoj vojsci ali snega u avgustu svakako nije bilo. Dosta toga o ovim događajima se može saznati u Gradskom muzeju na Petrovaradinskoj tvrđavi gde su pored makete bitke, izložene mape, dokumenta, oružje i drugi predmeti korišćeni u bici pa se u kombinaciji sa šetnjom po Vezircu može sklopiti slika o krvavoj borbi koja je vođena na obroncima Fruške gore pre trista i kusur godina.  

Međutim, Eugen Savojski je kasnije dobrom upotrebom konjice i artiljerije kao i prebacivanjem snaga, prvo povratio kontrolu nad bitkom, a zatim snažnom kontraofanzivom razbio turske redove i naterao ih u povlačenje upravo prema logoru Damad Ali paše na Vezircu.

Što su više austrijske trupe napredovale, bilo je sve divlje i užurbanije povlačenje osmanske vojske koja je napustila logor na Vezircu ostavivši za sobom celokupnu artiljeriju, municiju, šatore i kola.

Čitava osmanska vojska je bila u povlačenju. Veliki vezir Damad Ali-paša poginuo je pokušavajući da zaustavi bežanje svoje vojske. Smrtno je ranjen i poneli su ga ka Beogradu, ali je umro na putu u blizini Karlovaca, a sahranjen je na Kalemegdanu gde i danas počiva.

Pojedine osmanske jedinice ostale su odsečene i sa sabljama u ruci su se borile do poslednjeg. Mnogi su se posakrivali u grmlju koje je pokrivalo teren i iskoristili noć da se bezbedno povuku. Neki su se skrivali i u obližnjoj šumi na jugoistoku koja se graničila sa bojnim poljem, dok su pojedini bataljoni austrijske pešadije tragali za njima. Nakon petočasovne borbe bitka je bila gotova u podne, a Savojski je iz kancelarije velikog vezira u njegovom šatorskom paviljonu slao prve izveštaje o pobedi koja se smatra istorijskom jer turska vojska više nikada nije pokušala proboj preko Dunava.

Niko Perković