Објављена монографија Љубице Будаћ „Бегеј Свети Ђурађ 1319-1947”

Реч је о месту које је по хришћанском свецу Георгију првобитно добило име највероватније већ у 13. веку, будући да први писани податак датира из 1319. године као већ постојеће село. Друга година која се спомиње у самом називу књиге је у прошлом веку; наиме, 1947. године место постаје Житиште одлуком тадашњих власти, а то име задржало се до данас.

– Житиште је имало велику несрећу да 1953. године прода сву општинску документацију у стари папир. Практично, 200 година дуга историја нестаје, тако да је процес овог истраживања био веома дуг и било је потребно обићи све архиве, како у земљи, тако и у иностранству, како бисмо могли колико-толико да реконструишемо слику места. Наравно, она никад није целовита и потпуна, али ово је монографија која је писана као научно-истраживачки рад, али и срцем – истакла је Будаћ на промоцији која је у петак одржана у Архиву Војводине.

Присећајући се целог истраживачког процеса, који је ауторку одвео на несвакидашње историјско путовање, најстарији пронађени документ у ком се први пут спомиње село Бегеј Свети Ђурађ, налази се у Националном архиву Мађарске, а реч је о повељи из 1319. године када је краљ Карл Роберт Анжујски ово насеље даровао мађарској племићкој породици Картали која је управљала селом два века.

Монографију „Бегеј Свети Ђурађ 1319-1947” издало је истоимено Удружење грађана из Житишта, уз подршку Архива Војводине. Уредница издања је Сања Дакић, а рецензент је др Милан Мицић.

– Понекад треба времена да се завичај заволи – истакла је уредница монографије Сања Дакић, појаснивши да рад на овој књизи има и личну перспективу, будући да је и сама родом из Житишта. – Та лична перспектива ми је омогућила да проживим сваки редак ове књиге, да се саосетим са оним на чему радим, што није често случај. Самим тим боље сам и разумела свој завичај.

Свестан импресивности оваквог издања, рецензент др Милан Мицић истиче да књига почива на огромној архивској грађи која помера перспективу историјског гледања.

– Приликом овог истраживања ауторка спушта своју историографску сонду до човека, појединца, породице и само кроз оваква истраживања ви можете да видите историјске људске судбине, како човек кроз векове трајања на малом простору постоји, која су му хтења, наде, како се радује и тугује, како се та такозвана велика историја прелама на њему у тој тегоби и радости које носи сам живот. Књига је репрезентативна у сваком смислу – рекао је др Мицић.

– Средњовековне дипломе су куриозитет ове књиге јер су уједно први пут и одштампане, а неке од њих су изузетно интересантне и за историју Зрењанина – наводи Будаћ и појашњава да се Бегеј Свети Ђурађ до сада чак три пута „шетао” по банатским атарима, али да је увек носио исто име. – Првобитно се село налазило према данашњем Банатском Двору, на обали Старог Бегеја, од 1319. године па до почетка 18. века, кад се сели на територију „вашаришта”, код данашњег гробља, док је трећа локација настала у 19. веку на садашњем месту. Увек је носило исто име, небитно да ли су ту живели Немци, Мађари или Срби, а искључиво се тако звало јер је Свети Георгије био један од најпоштованијих хришћанских светаца, који је уједно и био заштитник пољопривредника. Нема баш видљивих остатака старог села, јер су ту земљу сељаци, протеклих 150 година, орали. Али, ако би дошло до неких археолошких истраживања, будући да је то место проглашено археолошким локалитетом, вероватно би се могли наћи остаци прве католичке цркве која је била у старом селу.

Инсистирајући на малом обичном човеку који је живео у Бегеј Светом Ђурђу, истоимена монографија приказује како се некад живело, чиме су се људи бавили, какву су имали архитектуру, чему су се радовали, шта их је мучило.

– Почетком 18. века, по ослобађању од турске власти, Бегеј Свети Ђурађ се опет спомиње у списима, и то када је Банат, по плану бечког двора, запуштене области пуне мочвара, ритова, шума, пуне епидемија, претворио у такозвану житницу монархије! Бегеј Свети Ђурађ, који је грађен стихијски до тада, са кућама које нису биле ушорене, почетком 19. века, по досељавању Немаца, бива развијано по плану и постаје једна уређена општина на новој локацији. Зидају се православна и католичка школа, цркве, бирцуз, зграда општине, и све оно што чини да се заједница окупља око једног центра. Такође, не смемо заборавити ни да је историју овог места током два века обликовала и властелинска породица Киш од Итебеја, која је у неколико генерација управљала тзв. Итебејским и Елемирским властелинством, и захваљујући чијем деловању је тадашњи Бегеј Свети Ђурађ наведен као једна од најузорнијих општина тадашње Аустроугарске монографије. По чему ми породицу Киш памтимо јесте парк који су направили у Житишту у периоду од 1817. до 1821. године. Реч је о парку енглеског типа који је пројектовао најугледнији пејзажни архитекта тог времена.

На понос свих мештана данашњег Житишта, који кроз ову монографију заистински имају прилику да упознају, а самим тим и да суштински заволе свој завичај, јесте и податак да се школство у Банату први пут спомиње управо у Бегеј Светом Ђурђу.

Леа Радловачки

Фото: С. Шушњевић