Носталгија за естетиком занемареног наслеђа Оџака

ОЏАЦИ: Непосредно пред одлазак у штампу фото-монографије „Оџаци – баштина на длану” проф. др Владимира Стојановића, у јесен 2019, Улица Иве Лоле Рибара остала је без сецесијске куће монументалних габарита, која се истицала богато обрађеним забатом са симболима вере, љубави и наде. Иако не можемо рећи да је учињено ишта противзаконито јер није била под заштитом, тиме је прекинут континуитет објеката у уличној регулационој линији и неповратно нарушен идентитет једног места. Тако се у последњој убаченој реченици, која се тиче овог факта, крије основна опомињућа порука: да све представљено у књизи исто тако сутра може нестати.

Од првог фото-записа из 2003, међу 317 објављених, под капом провинцијализма и неодговорности према наслеђу мењале су се фасаде и ајнфорт капије, створене рукама вештих уметничких занатлија. Нестајали су и стари сецесијски прозори са трокрилним окнима, замењивани ПВЦ столаријом. Покрајински завод за заштиту споменика културе је 2003. евидентирао већи број оџачких грађевина у тзв. prеthodnoj заштити, али оне ни до данас нису проглашене споменицима културе. Ипак, време пропадања почело је знатно раније него што је професор Стојановић са Катедре за географију, туризам и хотелијерство почео да прикупља грађу за истраживање.

Годином која је означила силазну путању може се прогласити 1969, када је сравњена са земљом општинска зграда са класицистичким прочељем, подигнута у другој половини 19. века тик до цркве. У главној улици прекопута римокатоличке богомоље порушен је крајем 70-их читав низ старих, лепих и вредних стамбених објеката зарад Робне куће „Бачка”, чије је предузеће заправо било кратког даха, допуњује саговорник неславни списак.

– Чини ми се да су следећи на реду објекти у саставу некадашње фабрике за прераду кудељних влакана, што би значило да смо пропустили прилику да у Оџацима будемо зачетници тзв. туризма индустријске баштине. Иначе, многе машине које су почетком 20. века, у тадашњој Аустроугарској, увезене из Велике Британије, након сто година завршиле су у старом гвожђу, без иједног новинског чланка, без иједне опомене, што би у сваком цивилизованом друштву било скандалозно – додаје он, напомињући да књига између редова указује на бурне догађаје, попут одласка немачког становништва, доласка колониста, те преласка фабрике у руке државе, што је забележено и муралом са портретом народног хероја Југославије Иве Лоле Рибара у ходнику управне зграде, по којем је након рата комплекс носио име.

По естетским и историјским критеријумима, завређују да буду заштићене многе грађевине, у тренутку ухваћене објективом саговорниковог фото-апарата: виле чувених породица Ертл, Рауш, Леинвебер, Дом здравља у Улици Мостонга, пројектован за старачки дом 1911, као и крила комплекса у саставу ОШ „Мирослав Антић” где су пре рата били самостан и грађанска школа.

– Дивно, добро очувано здање из друге деценије 20. века, рађено у мађарској варијанти сецесије, где је живео син познатог индустријалца Франц Ертл, данас користи Техничка школа. Не знамо ко га је и када пројектовао, а покушавајући да уђем у траг те информације, у својој prеthodnoj књизи објавио сам да се чувени апатински архитекта Ђула Партош, дугогодишњи сарадник Едена Лехнера и пројектант Карловачке гимназије, у Оџацима венчао са локалном богаташицом Франциском Тришлер, што би могао бити знак да управо он стоји иза плана можда најлепше куће у Оџацима – вели Стојановић.

Фотографија звоника Римокатоличке цркве испред кога се налази димњак робне куће, а коју је Стојановић окарактерисао као носталгију за естетиком, није се случајно нашла на првој страни издања.

– Она је најбољи пример онога што желим да кажем, а то је да се градило без освртања на то шта се налази у непосредној околини, што је узроковало својеврстан урбанистички хаос – закључује Стојановић.

Иначе, захваљујући чувеној Фабрици канапа и ужарије, коју је основао 1907. Јохан Ертл, а која је једно време диктирала цену кудеље у целој Европи – насеље је током целог 20. века имало изузетан економски и друштвени развој. Осим што су иза управне зграде саградили базен, о чему сведоче старе разгледнице, Ертлови су заслужни за развој спортова у Оџацима, нарочито тениса.

У некада Млинској а данас Улици Јурија Гагарина налази се породична кућа Даниела Леинвебера, по пројекту данас готово заборављеног архитекте из Oyaka – Јозефа Шверера, који је сарађивао и са Даком Поповићем на изградњи палате Ватикан у новосадској Католичкој порти. Леинвебер се доселио из Црвенке након што је са братом купио Ертлов Млин, привредни објекат који је први напајао Oyakе струјом, а електрична централа била је у функцији све до 1959. године.

Раушови, чувена породица која се спомиње од самих почетака насељавања Оџака у другој половини 18. века, за собом су оставили вилу у стилу бечке сецесије, чији карактеристичан заобљени угао у форми куле привлачи највећу пажњу и мештана и посетилаца. Фасаде бројних других кућа непознатих власника такође су интересантне за проучавање.

– Међу многим архитектонским стиловима, посебно ме је изненадио арт-деко, који сам препознао по црно-белој комбинацији керамичких плочица у ајнфортима. Касније се испоставило да поједина улазна врата и неки други детаљи указују на овај стил, што сам сазнао од сарадника Покрајинског завода за заштиту споменика др Богдана Јањушевића. Вреди споменути дом породице Лукач у Улици војводе Путника, са дивним детаљима на брушеном стаклу, па и типичне паорске куће које су сачувале аутентичне медаљоне са флоралним мотивима и маскероне – каже саговорник.

Слађана Милачић