„МИС ХЕЛЕНА” У ОПОВУ ДОБИЈА И НОВУ НАМЕНУ Вила као музејски простор

С обзиром на то да је историјски симбол по ком је та општина препознатљива, ове године је локална самоуправа, уз подршку  Покрајинског секретаријата за културу, успела да обезбеди новац за њену реконструкцију, са циљем да то здање од велике важности сачувају и приведу намени за културну и уметничку делатност.

– Када завршимо са радовима, „Мис Хелена” ће бити музејски простор, који ће функционисати у симбиози са Културним центром и Галеријом „Јован Поповић”, а иначе се и налази преко пута галерије. Пројекат смо успели да реализујемо уз подршку Владе Војводине, а укупна вредност радова је око 75 милиона динара. Рок за завршетак је до 30. октобра. Извођачи су урадили око 80 одсто посла и делимично смо задовољни динамиком. Имали смо разговор са извођачем, те очекујемо да ће све бити завршено у уговореном року - каже председник општине Опово Милош Марков. -  Намера је да се ту изложе археолошки експонати, са археолошких налазишта са територије Опова, затим пинакотека, односно збирка вредних слика које чува Галерија.

Вилу су на темељима старе зграде саградили аустроугарски генерал (подмаршал) српског порекла Михајло Манојловић и његова супруга Јелена, ћерка оповачког трговца Николе Матића, крајем 19. и почетком 20. века.

– Манојловић се посебно истакао у операцијама запоседања Босне, а унапређењем у генерала добио је и племићку титулу - прича Чеда Вучковић, локални хроничар, запослен у Културном центру Опова. - По Историји Торонталске жупаније, Вилу (Урилакот) је саградила генералова удовица Илона (Јелена) 1906. године, што би значило да је изграђена (или завршена) тек после генералове смрти. Међутим, хроничар Опова, свештеник Андреас Мајер, у својим белешкама наводи да је разговарао са Милошем Свирчевим из Опова, који је тврдио да је више пута био код генерала у вили, јер му је отац био генералов кочијаш. Намеће се закључак да је зграда ипак била саграђена још за генераловог живота.

По речима Чеде Вучковића, други оповачки хроничар учитељ Драган Манојловић навео је да је по завршетку Другог светског рата, зграда  национализована и од 1948. године, била је основна школа. За те потребе је и адаптирана, прво 1951. године, када је имала пет учионица, а онда и 1959. – 1960. године. Тада је затворена велика капија и дограђене су наставничка зборница, нове учионице, кухиња, трпезарија и канцеларија. Изградњом нове школе 1983. године, зграда је служила као привредни и магацински простор, а стари, оригинални део почињао је да пропада. У циљу заштите, 2012. године, реновиране су фронталне и бочне фасаде, што није било дугог века, јер је фасада поново почела да пропада. Затим долази и до урушавања кровне конструкције, те је објекат у критично девастираном стању дочекао актуелне радове.

Михајло Манојловић је рођен 1846. године у Глини (Банија), у војничкој породици, уз оца официра. Осим што је био способан генерал, Манојловић се истакао и на српском националном плану у оквиру Аустроугарске монархије, водећи фонд српског добротвора Саве Текелије за стипендирање српских студената. Умро је изненада на војним маневрима у Јарославу (Галиција) у Пољској 1905. године.

– Оповчани су причали да је погинуо након пада с коња, међутим Мајер каже да је његова синовица Јулкица испричала другачију верзију и да су се током маневра пењали на брдо, те да је том приликом генерал доживео срчани удар од чијих последица је и умро - прича Чеда Вучковић. - Војници су му наводно направили кревет од пољског цвећа и сахранили га у Бечу, што се опет не слаже са местом његовог меморијалног комплекса и надгробног споменика у Глини. У тренутку смрти, Манојловић је био командант Друге аустроугарске дивизије, а чин подмаршала је био други највиши чин у аустроугарској војсци. Такође, Сава Мркаљ посебно истиче сачувану фотографију покојника на његовој гробници у горњем делу споменика, на порцуланској плочици овалног облика. На њој се јасно види ознака чина подмаршала, као и читав низ војничких одликовања, која се налазе на свечаној војничкој униформи Манојловића.

Осим своје архитектонске и културне вредности, Вучковић наводи да је Вила „Мис Хелена” имала и богат ентеријер. По истраживањима, приликом једног свог путовања на Цетиње 1900. године, Манојловић је на молбу тадашњег цетињског владике купио вредан уметнички портрет Петра Петровића Његоша у природној величини. Манојловић откупљује слику и преноси је у Опово, да краси вилу, све до 1936. године, док зграду није преузео Душан Бошковић, који ју је продао. Осим тога, у вили се налазила и велика колекција ловачких трофеја, оружја, униформи и скупоценог намештаја. Нове власти након Другог светског рада управљале су тако да је учињена немерљива штета за материјалну културну и историјску оставштину Опова.

Генералова удовица Јелена је умрла 1929. године у Руској болници у Панчеву, а сахрањена је у капели на оповачком гробљу, коју је саградила око 1927. године, наставља причу наш саговорник. Вилу је наследила Јулкица, ћерка њеног брата Јована Матића, која је била удата за Миливоја Арачића, сина генерала Арачића из тадашњег Великог Бечкерека (Зрењанин). Због свог начина живота, Миливоје је врло брзо распродао имање,  док је вилу 1936. године наводно изгубио коцкајући се са адвокатом Дудом Бошковићем (или је продао због дугова), који ће јој променити назив у „Вила Меланија“, по својој жени Меланији Бошковић.

И. Бакмаз