Милица и Јован Ковачевић: Породична мануфактура на крају града

Онда је сваког дана кретао ауто-стопом до малог изнајмљеног стана у престоници, код своје породице. Некад би га неко повезао, некада је прелазио десетине километара пешице. Чекајући друго дете, само су једнога дана пресекли и рекли – доста! Ово није живот!

Купили су кућу и четрдесет ари плаца на крају града, у Ковину. Кућа новоградња, башта с воћем, двориште, пространство. Ту ће одгајати своју децу, одлучили су.

Јован и Милица Ковачевић тек су на почетку своје идеје да направе мало домаћинство за производњу здраве хране, справљане од воћа и поврћа узгајаног природно, без отрова, без хемије, онако како се то радило и пре стотинак година.

– Наше девојчице не једу ништа из продавнице – прича Јован „брица”, млади човек који се с много ентузијазма и полета упустио у авантуру повратка природи. – Све им правимо. кексе, слаткише, домаће производе од живине и стоке коју гајимо. Било је мало проблема с бабама и дедом, све док смо им објаснили да не желимо да деца једу индустријску храну. Све је то пуно конзерванса и других адитива који штете здрављу. Ми смо овде дошли да би наше девојчице расле здраво.

Иза куће је огромна башта коју обрађују њих двоје, а ту је и Јованова мама да помогне око деце. Све су сами одгајили, од зелениша, преко кромпира до осталог поврћа. Без прскања скупим отровима. Ни деценијске воћке нису прскане. Плодови су мањи од хибридних, често се и кваре, али оно што остане има здрав укус јабуке, крушке, брескве…

Двориштем шетају коке, домаће али и оне дивље – морке. Њих Милица много воли. Њихову дивљу ћуд, природу и, поготово, одлазак на спавање: морке се као огромни, меснати плодови распореде по гранама дрвета и спавају високо, далеко од свих.

Млади брачни пар не зна шта би пре поменуо од онога што прозводе.

– Ево, паста за зубе, потпуно природна, деца могу и да је поједу ако им се омакне, сасвим је безбедна – гарантује Јован, отвара кутијицу и показује. – Правимо и домаћи сапун, онда разне тинктуре. Ја сам фризер па сам направио мешавину за негу корена косе од маслиновог, рицинусовог и разних етеричних уља, већ по жељи муштерија. Онда, по рецептури доктора Ричарда Шулца, а у сарадњи с једним нашим другаром, правимо разне капи,  за детокс и јачање функције јетре, ехинацеу за имунитет, за женске тегобе… Све је природно, од травки које скупимо и беремо сами. Уз обалу Нере код Беле Цркве и села Јасеново је права ризница лековитог биља.

Превише је конзерванса и брзе припреме зимнице и хране уопште.  Ово двоје младих људи желе да све раде као што се некада радило. У малој летњој кухињи, на импровизованим полицама и у старим орманима просто се гурају пуне тегле и флаше. Ту су  yеmovi, компоти од најразличитијег воћа, сокови од свега што се могло убрати и исцедити. Њихове две девојчице од четири и годину и по, Вера и Нада, пију све. И сок од дрењина. И једу свако воће и поврће. Нема тога што не воле. Расту с тим да је то добро и укусно па се тако и понашају. Не недостаје им ништа што се може купити у продавницама.

– Људи су се отуђили – прича Милица, из чијег ситног тела избија огромна енергија. – Породице се расипају. Родитељи раде, немају времена за децу, трује нас свашта са свих страна. Ми желимо да то променимо и покажемо другима да је то могуће и лепше.

Она је та која кува све те делиције у њиховом „биошпајзу”. Своје куварско умеће из јапанског ресторана заменила је за скромни простор у готово импровизованим условима.

Али, то је тек почетак. Тек су годину у том послу. Ни толико, наглашавају. За следећу годину планирају да изграде савремен и добро опремљен објекат за припрему и конзервирање, а на листи планова у њиховом породичном пројекту још је много тога. За то време, њихова деца расту с њима и уз њих, слободно и здраво.

Оно што направе, продају помало, поклањају, користе за себе. Од тога виде будући извор прихода, само је потребно да се усаврше и још мало опреме.

– Све је то заиста крајње једноставно и свако може да направи. А уз то је врло ефикасно, здраво и корисно – поручују млади мануфактурни произвођачи из свог малог царства на крају града.

Виолета Живков