Легенда о чуду у Молу
Православни празник Огњена Марија, који се слави данас, веома је поштован у народу, посебно међу женама, а иако у црквеном календару није црвено слово, тог дана није препоручљиво ништа радити у кући и пољу.
У потиској варошици Мол, истраживач завичајне историје Иштван Барањи истраживао је предање, о томе, како је једна госпођа из тог места, на светац Огњену Марију замесила брашно и у врућу паорску фуруну ставила да се пече шест хлебова, од којих се – пет скаменило!
Трагом предања, упорни истраживач Барањи је успео да пронађе свих пет окамењених хлебова, од којих се три налазе у уреду римокатоличке парохије у Молу, а преостале две циповке су сада у његовом поседу.
Легенда о окамењеним хлебовима уврежила се и међу Србима и Мађарима, односно и код православаца и код католика. Барањи је за легенду о окамењеним хлебовима чуо истраживајући историјат молске римокатоличке цркве, где је уочивши један камен на металном постољу, од жупника и појца чуо шта симболизује. Био је сумњичав: Како брашно може да се претвори у камен?
Неколико година касније од једне жене у Ади, која је родом из Мола, сазнаје да је легенду о окамењеним хлебовима слушала у приповедању бабе и деде, о томе да је жена замесила и пекла хлеб на светац да ју је Божија казна стигла у виду окамењених хлебова. Даља трагања довела су га до свих пет окамењених векни.
Сведочење prеthodnih власника је да су им окамењени хлебови дуго служили за притискање купуса приликом кисељења у бурадима, али да су коришћени и у друге сврхе. Једну од окамењених циповки Барањи је открио у дворишту цветне баште као украс, на коме је израсла чуваркућа, а госпођа Корнелија Нишић га је даривала уз услов да се смести у католичку парохију. Од ње је сазнање да су камени хлеб добили од једне српске породице, па је то Барањија подстакло да упориште о легенди тражи и код Мађара и код Срба. Три окамењена хлеба из предања пронашао је код породица Мађара и два код српских фамилија.
Иштван Барањи и окамењени хлебови у његовом поседу Приватна архива И. Барањи
Према једном предању на католички светац Петер Пал, односно Петровдан, надничари Мађари католичке вере су на салашу велепоседника Србина косили жито, којег је било прилично за жетву тако да нису успели да га покосе до празника. Хтели су да оду кући у село ради прославе и на свету мису, али их је газда задржао јер се прибојавао да му олуја не упропасти род. Наговорио их је да остану и наставе косидбу, а газдарици наредио да се за њих замеси и испече хлеб.
Газдарица је у паорску пећ на дворишту ставила хлебове да се пеку, зачуло се потом неко чудновато звиждање, и када је хлебове хтела да извади из пећи нашла их је скамењене. Наводно су тада и католички жупник и православни поп из Мола долазили да се увере шта се десило. Временом су камени хлебови доспели у посед разних породица, а предање преносило на млађе генерације.
Житељка Бајше Катица Бандобрански, девојачко Радулашки, родом из Мола, у писменом сведочењу упућеном сестри Милици у Мол, присетила се да је наводно окамењени хлеб печен 1928. на Огњену Марију.
-Наш Баба је купио кућу 1929. године и та три леба су онда поделили - написала је Катица, прецизирајући и коме су подељена, доприневши да им се уђе у траг. Један хлеб пронађен је код породице Стевана и Радмиле Моровић у Молу. Барањи је пронашавши тај камени хлеб, и уз пуно разумевања добио га је на поклон, док је пети камен на поклон добио од Александра Ковачева, на кога га је упутила једна жена чији муж је био димничар, а присетио се да је 1962. код породице Ковачев, када је чистио димњак на тавану старе куће видео камен за који је власник тврдио да је окамењени хлеб. Александар је после рушења старе и градње нове куће камен сачувао и поклонио га Барањију.
Легендом о окамењеним хлебовима, када је пронашао четири примерка, заинтересовала је и Новосађанина Симу Матића, родом из Аде, који је послом дуго у житомлинској индустрији, па је једна окамењена циповка била у Новом Саду на испитивању.
Утврђено је да ипак не потиче од брашна, међутим, према казивању Барањија утврђено је да на простору негдашње Југославије и садашње Србије, таквог камена уопште нема! То је отворило простор за питање порекла камења доспелих у предање о окамењеним хлебовима за православни светац Огњену Марију и католички Петровдан. Окамењени хлебови су на први поглед различитог састава, али сви неумитно подсећају на хлебове, један чак има и црвенкасту боју – као права циповка! Неком ранијом приликом Иштван Барањи је испричао, да према неким тумачењима то ретко камење је на наше простора доспело са Карпата када је ишчезавало Панонско море, па су се силином воде котрљали, добили облик који су задржали до данашњих дана, па су доспели у предање о окамењеним хлебовима.
М. Митровић