Културна баштина Војводине - Сремска Митровица: "Камени цвет" из сна једне Рускиње
Шетња сремскомитровачким улицама је као корачање кроз епохе, свашта може да се види: Стара граничарска зграда поред Музеја Срема, остаци угарске цркве иза музеја, лепо уређен Градски парк са споменицима и бистама знаменитих Митровчана, мурал на зиду напуштеног хотела „Сирмиум” са натписом „Сенсизлик” што је реч која на турском језику означва недостајање једне, конкретне особе...
У другој згради Музеја Срема, некадашњој кући породице Бајић, грађеној на крају 18 века, смештен је археолошки материјал у оквиру сталне поставке која обухвата период од почетака насељавања до пада Сирмијума у руке Авара у 6. веку.
У згради музеја између осталог могу се видети: Скулптура бога Диониса, копија главе богиње Венере из Таурунума (данашњи Земун) чији оригинал се налази у Археолошком музеју у Загребу, глава једног од Диоскура, глава богиње Тихе са империјалне палате, глава богиње Дијане из Путинаца, глава младића (можда император Тит Флавије), мермерни штит са главом Медузе – вероватно део велике скулптуре богиње Минерве.
Ходник и двориште овог дела Музеја Срема у кући на Тргу Светог Стефана 15 су изложбени простор камених споменика, већином из римског периода. Неки од њих су прикупљени још у 19. веку. Већина их је, међутим, пронађена приликом случајних копања у приватним двориштима или на њивама у околини града. У овом простору се могу видети како надгробни споменици, попут стела-надгробних плоча са очуваним представама покојника и натписа, тако и десетак саркофага рађених у мермеру и кречњаку. Саркофази су богато украшени било представама покојника, затим фантастичним животињама, или сценама из митологије попут фрагмента предње стране саркофага са сценом из мита о Аполону и Марсији.
У власништву Музеја Срема је и велики број жртвеника, поготово са локалитета Бенефицијарна станица, где је у оквиру једне врсте царинарнице, на простору храма, пронађено око 85 жртвеника, од којих је 79 очувано са натписима. Ови жртвеници се могу датовати у другу половину другог и прву половину трећег века.
У Лапидаријуму Музеја Срема представљен је и један од најлепших споменика из раног периода насељавања римске популације. То је надгробни жртвеник подигнут центуриону Титу Коминију Северу, рођеном у Вијени, ондашњој провинцији Галији Нарбоненсис, данас Француска.
У оквиру дворишта музеја Срема налази се и једна просторија „ville урбане” (градске куће) која се простирала испод музејског простора и околних зграда. Главни разлог презентације ове просторије је очувани мозаички под са геометријски шарама карактеристичним за почетак четвртог века. Просторија је дефинисана као дворана за пријеме, а имала је и систем централног подног грејања.
Познато је да је периоду Римског царства у Сирмијуму или његовој околини рођено је десет римских императора, а осам других је боравило у њему током своје владавине (од неколико месеци до више година) због владарских обавеза или планирања и вођења војних похода. Најмање два императора умрла су у граду од последица заразе кугом.
Стижемо и до Римокатоличке цркве која је посвећена Светом Димитрију, заштитнику града. Храм је, заједно са суседним жупним двором, споменик културе од великог значаја.
Хришћански живот на подручју града у оквиру Римокатоличке Цркве је заживео 1229. када папа Гргур Девети обнавља Сремску бискупију, а у Сремској Митровици је основан бенедиктински манастир св. Иренеја Сремског. Верски живот развија се до турског времена - 1521. За време турске власти парохија се спомиње још 1665. Након ослобођења од Турака парохија је обновљена 1743. Тада се као верници јављају Немци, Хрвати и Мађари… Данашња парохијска црква саграђена је 1811. а посвећена 30. јуна исте године. Заштитник цркве и парохије, као и целог града био је увек свети Димитрије.
Парохијска црква добила је наслов конкатедрале 1984. и наслов „Басилица минор” 1991. што је највећа част указана једној цркви. Успостављањем Бискупије Сремске 2008. црква је припала новоуспостављеној бискупији.
Недалеко од римокатоличке цркве налази се Споменик Светом Тројству из друге половине 19. века који је потпуно рестауриран пре две године.
Одмах поред налази се и Гркокатоличка црква Вазнесења Господњег. Храм припада Гркокатоличкој епархији Светог Николе са седиштем у Руском Крстуру.
Гркокатоличка парохија у Сремској Митровици основана је 1886. Након Револуције 1848/49. у Сремску Митровицу почели су се насељавати Украјинци и Русини из североисточне Угарске, данас Западне Украјине, тако да је њихов број већ 1885. досегао до 300 припадника. Црква је почела са изградњом храма Вознесења Господњег 24. септембра 1905. и изграђена је у следећим годинама. Унутрашња архитектура - ентеријер је оригиналан по томе што је унутрашњост изведена у ритму (метрика) Шуманове сонате.
У Сремској Митровици налази се Галерија „Лазар Возаревић„ посвећена славном сликару из овог места који је умро прерано у својој 43. години. Рођен је Сремској Митровици 1925. Био је српски сликар и ликовни педагог, који је на ликовну сцену Србије ступио 1951. на заједничкој изложби „Једанаесторице“ радовима који су настали под утицајем Сезановог реализма и Пикасове плаве фазе. Поред уљаног сликарства бавио се мозаиком и илустрацијама. После његове смрти у родној Сремској Митровици основана је Галерија „Лазар Возаревић“ у којој је изложен највећи број његових дела.
Школу за примењене уметности у Београду уписао је 1941. а 1943. Академију за ликовне уметности, коју је завршио 1948. године у класи професора Мила Милуновића. Био је члан Једанаесторице и Децембарске групе. Доцент на Академији за ликовне уметности у Београду постао је 1960. У току свога рада прошао је кроз фазе кубизма, енформела и постенформела. Своје сликарско умеће Возаревић је усавешавао током дужих и краћих боравака у Паризу, а поред сликарства, бавио се илустрацијом књига, сценографијом и мозаиком (хотел Метропол у Београду (1956/57), Војнотехнички институт у Београду (1958) и Дом омладине у Београду (1964).
Умро је 29. марта 1968. у Београду, од тровања крви изазваног испарењима хемијских средстава помоћу којих је желео да на својим сликама дочара Византију.
Објекат познат као „Кућа у Лењиновој бр. 51” подигнут је у другој половини 19. века, у насељу Каменита ћуприја, данас у Булевару Арсенија Чарнојевића бр. 51, представља један од ретко сачуваних типичних примера куће граничарског земљорадника. Као непокретно културно добро има статус споменика културе од великог значаја.
Базилика Светог Димитрија је археолошко налазиште где су откривени остаци тробродне базилике са апсидом на истоку, остацима свештеничких седишта и постоља олтара. Базилику је изградио префект Леонтије између 426. и 441. године, иначе градитељ истоимене цркве у Солуну. Налази се у најужем центру Сремске Митровице на Соларском тргу. Откривена је 1978. приликом копања темеља за Градску кафану…
Фонтана „Камени цвет” се налази у центру градског парка у непосредној близини Српског дома у Сремској Митровици. Направљена је 1948. од стране ауторке Рускиње Ирине Непокојчицке, прве познате жене архитекте у Сремској Митровици. Водоскок је постављен на месту некадашње „царске липе”, коју је засадила Петроварадинска имовна општина 1879. као спомен на сребрни јубилеј царског брачног пара – цара Фрање Јосифа и царица Јелисавете.
Градски парк, који је у време Војне границе служио као вежбалиште Петроварадинског пука, егзерцириште и као Параденплатз. Претпоставља се да је парк свој данашњи препознатљив облик добио 70-тих година 19. века, након развојачења Војне крајине. Тада су у њему постављени и бели камени римски споменици који су представљали зачетак будућег лапидаријума.
По усменом предању прича се да је Рускиња живела далеко од свог родног града, жудела и плакала за својим родним крајем. Временом је почела да побољева од велике туге. Сваког дана је била све болеснија и изгледало је да ће умрети. Једне ноћи је сањала чудан сан. Велики цвет са повијеним жалосним латицама из кога је излетела бела голубица. Голубица је проговорила: „Ја сам принцеза, ћерка цара Тиберија, постала сам камени цвет туге и тако се поистоветила са градом Сирмиумом, у жељи да добијем очеву љубав. Уместо љубави постала сам вечна туга. Твоја туга ће нестати уколико направиш камени цвет да вечно сузи. Биће то моје и твоје сузе спојене са градом и вечношћу”. Рускиња је одмах отпочела градњу цвета који је сањала, а који се уклапа у познати мит о Тиберију и његовој ћерци …
У центру Сремске Митровице има пуно старих зграда, већина је у добром стању а највећа и најлепша од њих је свакако Српски дом. Саграђен је 1895. од стране Српске православне црквене општине у Митровици, према пројекту Владимира Николића, дворског архитекте патријарха Георгија Бранковића. Извођачки део је извео земунски градитељ Фрања Јенч. Зграда је обликована са елементима неоренесансе и необарока. У Српском дому су биле смештене различите институције, најпре Српска грађанска читаоница и Српско певачко црквено друштво затим је ту смештено и удружење занатлија, кафана и хотел.
Почетком Првог светског рата у њој је био смештен главни штаб аустријске војске, а у торњу цркве осматрачница. Приликом бомбардовања атриљерије, 9. септембра 1914. избио је пожар у коме је тешко страдао и Српски дом. По завршетку рата, зграда је обновљена и направљена је нова купола у облику звона. Раскошна, необарокна купола која данас надвисује угаону рунделу изведена је тек 90-тих година 20. века и данас представља репер у визури града. Данас су у Дому смештене институције културе (Позориште “Добрица Милутиновић” и библиотека “Глигорије Возаровић”) и Српска православна црквена општина.
На обали Саве угледали смо мост Св. Иринеја који спаја две Митровице - Сремску и Мачванску. Са укупном дужином од 262,5 метара ово је био најдужи висећи пешачки мост у Европи, све док није у Швајцаркој, у августу 2017. отворен најдужи висећи пешачки мост на свету који спаја градове Цермат и Грехен дужине 494 метра.
Мост се налази тачно на месту некадашњег староримског Артемидиног моста, тада једне од највећих грађевина античког Сирмијума. На њему су у време прогона хришћана вршена погубљења ”сирмијумских светих мученика”. По једном од њих, Св. Иринеју мост је добио име.
Сремска Митровица и Мачванска Митровица су први стални мост добили 70-их година прошлог века, али је он био подигнут на ободу града, неколико километара удаљен од средишта обе Митровице. Стога је се потреба за новим мостом, који би повезао оба средишта, указала веома брзо. Градња данашњег моста започета је крајем децембра 1990. а завршена 1993. Мост је званично отворен на Видовдан 28. јуна 1994. Пројекат моста урадио је српски академик Никола Хајдин.
Сумирамо утиске на обали Саве у чарди „Стари Рубин” уз рибљу чорбу пуно ловоровог листа и бибера у зрну што јој је дало необичан, али неочекивано добар укус.
Договарамо се да на лето дођемо бициклама, пређемо Мост Св. Иринеја и обиђемо села која су географски у Мачви али административно припадају Сремској Митровици и Војводини.
Роберт Чобан