КУЛТУРНА БАШТИНА ВОЈВОДИНЕ: Инђија

Племићи су бријали образе, али пуштали бркове, тако да им покривају цела уста. Погледи су им били сурови, а гласови дубоки и веома груби. Били су веома свадљиви, поносни и дрски. Њихова појава је била застрашујућа. Често су претеривали, тако да су себе величали до неба, а друге понижавали.... Ово пише на сајту Келтског села, јединственог музеја на отвореном и туристичке атракције коју су специјално за нас отворили наши домаћини из Инђије. Нисмо такве ликове срели на локацији али нам није било тешко да их замислимо у том амбијенту.

Милан Богојевић, предузимљиви директор Туристичке организације општине Инђија дочекао нас је са обилним сремским доручком у хотелу преко пута Келтског села.

На територији општине Инђија остаци келтских насеља пронађени су на чак 60 локалитета, највише у близини Сланкамена и Крчедина.

Келтско село на улазу у Инђију у тзв. „спортско-рекреативној зони” инспирисано је животом Келта на овим просторима пре око 2300 година, забавно-едукативног је карактера и намењено је пре свега деци. Унутар високом, дрвеном оградом опасаног комплекса налази се неколико типова келтских кућа, покривених трском и направљених од дрвета и блата, које представљају аутентична келтска домаћинства и занатске радионице. У једној од кућа смештен је и мини музеј са интересантним експонатима, базираним на материјалним остацима келтског племена Скордисци на подручју Срема.

Посетиоцима Келтског села добродошлицу пружају костимирано особље и стручни водичи који својом причом употпуњавају целокупан доживљај. Такође, посетиоци могу учествовати у бројним радионицама и уживати у различитим садржајима на отвореном. Овогодишна сезона отворена је прошлог викенда, 18. марта.

У израду Главног пројекта, као консултанти архитектама, били су укључени археолози др Миодраг Сладић и др Стеван Ђуричић. Они су дали стручне смернице у вези са аутентичним изгледом објеката, начином изградње, материјалима који су се користили, као и наменама појединих врста објеката. Историчари Сања Југовић и Александар Стевановић су потом детаљно обрадили теме живота Келта на овим просторима са акцентом на детаљима везаним за њихову одећу, накит, оруђе, оружје, новац… Комплекс је свечано отворен 1. јула 2021.

Поред Милана Богојевића са нама је у друштву и млади Дејан Ивановић, један од најбољих „стреет арт” уметника у Србији а многи ће рећи и у Европи па га већ зову „сремским Бенксијем” поредећи га са славним британским колегом.

Дејан (30) је завршио Београдску политехничку школу у класи професора Душка Трифуновића. Од 2007. активно слика мурале и обликује свој карактеристичан стил. У првом плану је му је рад на зидним површинама, али од 2016. са пођеднаком пажњом приступа и уљаном сликарству и истраживању и усавршавању сликарских техника уопште. Учесник је разних интернационалних и интернационалних Стреет Арт фестивала на којима је добио више признања и више награда. На уличној сцени познат је под псеудонимом – Wuper. У Инђији смо видели неколико његових одличних радова а на интернету се може пронаћи и шта је сликао широм света - од Љубушког у БиХ (дечак са псом) до Дагестана (жена која пече хлеб). За разлику од већине мурала који се могу видети по зидовима војвођанских села и варошица, његове радове не одликују банални реализам и националне теме које доминирају на зидовима зграда у Србији: „Волим што шам Србин и што сам рођен ту где јесам,  али не цртам те ствари. Не цртају се у Инђији само такви радови, већ по целој Србији, исто тако Балкану. Имали смо бурну историју па је и нормално да на Балкану има доста мурала на ту тему, али мој стил је другачији а теме које бирам су универзалне иако инспирацију налазим управо у свом окружењу!”

Питам га - како то да са својом талентом није отишао да живи у Београд или неки други већи град у Европи или свету, даје ми сличан одговор какав сам добио од наивних сликара у Ковачици 10 дана раније: „Овде је мој свет, ту су мотиви које виђам сваки дан и који ме инспиришу да сликам. Ако бих свакодневно гледао неке друге призоре то онда не би био ја!”

Док шетамо градом Дејан нам показује неке од својих радова и заиста морамо да се сложимо да мала Инђија има срећу што је овакав савремени уметник остао да живи ту и својим радовима оплемењује њене улице.

Стижемо тако и до првог и (за сада) јединог музеја у Инђији који је отворен прошле године. Реч је о галерији „Адлигат“ Инђија која је огранак истоименог Музеја ретких књига и путовања из Београда власника Виктора Лазића са којим је Туристичка организација општине Инђија потписала Протокол о сарадњи. На згради у којој је Галерија „Адлигат” налази се један од Њуперових мурала а поред ње чувени четворострани „Инса” сат који је од 1992. стајао у центру града одакле је крајем 2011. уклоњен јер се покварио механизам и тадашња локална власт је проценила да је прескупо поправљање, па су га заменили модернијим а овај однели на отпад. На иницијативу Милана Богојевића сат је 2021. поправљен и постављен испред Галерије „Адлигат„.

Иначе, сам простор галерије некада био је кафић Моторашког клуба „Ноћни вукови” пре тога експозитура банке.

Како сам више пута био у Лазићевом музеју у Београду није ме изненадило богатство личних легата који су овде изложени.

У приземљу се налази изложба посвећена славној балерини Иванки Лукатели: фотографије, позивнице, награде, честитке, новински чланци, лични предмети...

Иванка (74) је ћерка сликара и уметника из Црне Горе италијанског порекла, Антона Лукателе. Лукателе су племићког порекла са наследном титулом барона. Завршила је балетску школу „Лујо Давичо“ и специјализовала се на Московској државној балетској школи. Након средњошколског образовања постала је члан балетског ансамбла Народног позоришта а касније и солистикиња и носитељка главних улога.  Примабалерина је Народног позоришта у Београду и Националног Баварског позоришта у Минхену. Обављала је функцију директорке балете у Српском народном позоришту (1979—1981) и Народном позоришту.

Наступала је у бројним земљама света, укључујући Панаму, Италију, Јапан, Турску. Запажен је њен наступ на Међународном конкурсу младих балетских уметника у Москви, у финалу такмичења балетских парова у Јапану те њени солистички наступи у минхенској Опери. Остварила је више од 5.000 појављивања на сцени. Осамдесетих је идејно је конципирала и организовала три сусрета југословенских балетских уметника. Лукатели је сертификована инструкторка јоге за чију популаризацију у Југославији је она свакако најзаслужнија.

У саставу галерије налазе се и две просторије са легатима великана 19. и 20. века. У првој се налазе лични предмети, преписке, писма, текстови и намештај писца Милоша Црњанског; књиге, писма и записи краља Милана Обреновића; писма принца Ђорђа Карађорђевића; писма сликара Саве Шумановића и лични предмети и признања хемичара Марка Т. Лека. У просторији великана 20. века налазе се лични предмети, књиге и награде српског глумца Ивана Бекјарева; збирке књига и лични предмети Данила Бате Стојковића; лични предмети и награде новинарке Донке Шпичек и фотографије и књиге писца Раше Попова.

У наставу приче о културној баштини Инђије обићи ћемо Железничку станицу, цркве, историјске куће и друге споменике којима је богата ова сремска варош.

 Роберт Чобан

„Из гроба ћу устати да га ноћу морим!”

У Галерији „Адлигат” мени је посебно занимљива била изложба посвећена Павлу Вуисићу, барду нашег глумишта. Легат Вуисић који је Виктору Лазићу поверила глумчева удовица чине многобројни предмети, од његове омиљене торбе, кључева камиона из „Kamionyija”, рукописа, песама и цртежа до Пајиног тестамента.

У својој опоруци Вуисић између осталог каже:

„...Мирјани жени, све што имам, за случај да одапнем (умрем) - остављам. С тијем - да разумно распрода имовину моју односно своју. Ако то не буде у стању (да имовином располаже) да то само Суд може уредити.

Мирјана (ако после мене остане) има ме сахранити са свијем адетима и честима Цркве Православне, са шест попова да се са мојијем тијелом виде и чују!

Сахранити ме има у гробницу нашу. Говор, посмртни или слично да се чуло није! Овијех шест попова (које за инат хоћу) да оно што се око гроба ради - раде и шуте (ћуте). Нека у себи пјевају!

Пошто мнијем мријети - а што бих и онако ово све и писао, још да вас замолим да ми никакав комунист ни говора а нити једне ријечи не проговори јербо ћу се у гробу преврнути и не само преврнути него и устати из гроба да га ноћу морим и да му, и не само њему, него и свима њима колико их је на свијету - јебем матер!”

Овај тестамент је написан 1. новембра 1982. Међутим, седам година касније и годину дана пред смрт - 22. фебруара 1987. славни глумац се предомислио и дописао следећу реченицу: „...да на мојем погребу не присуствује нико до ње (Мирјане) и да не буде ничега од оних срања као што су говори и приче... Молим - само Она и Ја”.

У галерији је изложен још један занимљив документ. Реч је о уговору између Центар филма и Павла Вуисића а предмет је његов хонорар за филм „Маратонци трче почасни круг”. За легендарну улогу у култном делу Слободана Шијана глумац је добио хонорар од 150.000 динара. Према курсу из 1981. тај износ је вредео 3.750 америчких долара.