KULTURNA BAŠTINA VOJVODINE: Inđija

Plemići su brijali obraze, ali puštali brkove, tako da im pokrivaju cela usta. Pogledi su im bili surovi, a glasovi duboki i veoma grubi. Bili su veoma svadljivi, ponosni i drski. Njihova pojava je bila zastrašujuća. Često su preterivali, tako da su sebe veličali do neba, a druge ponižavali.... Ovo piše na sajtu Keltskog sela, jedinstvenog muzeja na otvorenom i turističke atrakcije koju su specijalno za nas otvorili naši domaćini iz Inđije. Nismo takve likove sreli na lokaciji ali nam nije bilo teško da ih zamislimo u tom ambijentu.

Milan Bogojević, preduzimljivi direktor Turističke organizacije opštine Inđija dočekao nas je sa obilnim sremskim doručkom u hotelu preko puta Keltskog sela.

Na teritoriji opštine Inđija ostaci keltskih naselja pronađeni su na čak 60 lokaliteta, najviše u blizini Slankamena i Krčedina.

Keltsko selo na ulazu u Inđiju u tzv. „sportsko-rekreativnoj zoni” inspirisano je životom Kelta na ovim prostorima pre oko 2300 godina, zabavno-edukativnog je karaktera i namenjeno je pre svega deci. Unutar visokom, drvenom ogradom opasanog kompleksa nalazi se nekoliko tipova keltskih kuća, pokrivenih trskom i napravljenih od drveta i blata, koje predstavljaju autentična keltska domaćinstva i zanatske radionice. U jednoj od kuća smešten je i mini muzej sa interesantnim eksponatima, baziranim na materijalnim ostacima keltskog plemena Skordisci na području Srema.

Posetiocima Keltskog sela dobrodošlicu pružaju kostimirano osoblje i stručni vodiči koji svojom pričom upotpunjavaju celokupan doživljaj. Takođe, posetioci mogu učestvovati u brojnim radionicama i uživati u različitim sadržajima na otvorenom. Ovogodišna sezona otvorena je prošlog vikenda, 18. marta.

U izradu Glavnog projekta, kao konsultanti arhitektama, bili su uključeni arheolozi dr Miodrag Sladić i dr Stevan Đuričić. Oni su dali stručne smernice u vezi sa autentičnim izgledom objekata, načinom izgradnje, materijalima koji su se koristili, kao i namenama pojedinih vrsta objekata. Istoričari Sanja Jugović i Aleksandar Stevanović su potom detaljno obradili teme života Kelta na ovim prostorima sa akcentom na detaljima vezanim za njihovu odeću, nakit, oruđe, oružje, novac… Kompleks je svečano otvoren 1. jula 2021.

Pored Milana Bogojevića sa nama je u društvu i mladi Dejan Ivanović, jedan od najboljih „street art” umetnika u Srbiji a mnogi će reći i u Evropi pa ga već zovu „sremskim Benksijem” poredeći ga sa slavnim britanskim kolegom.

Dejan (30) je završio Beogradsku politehničku školu u klasi profesora Duška Trifunovića. Od 2007. aktivno slika murale i oblikuje svoj karakterističan stil. U prvom planu je mu je rad na zidnim površinama, ali od 2016. sa pođednakom pažnjom pristupa i uljanom slikarstvu i istraživanju i usavršavanju slikarskih tehnika uopšte. Učesnik je raznih internacionalnih i internacionalnih Street Art festivala na kojima je dobio više priznanja i više nagrada. Na uličnoj sceni poznat je pod pseudonimom – Wuper. U Inđiji smo videli nekoliko njegovih odličnih radova a na internetu se može pronaći i šta je slikao širom sveta - od Ljubuškog u BiH (dečak sa psom) do Dagestana (žena koja peče hleb). Za razliku od većine murala koji se mogu videti po zidovima vojvođanskih sela i varošica, njegove radove ne odlikuju banalni realizam i nacionalne teme koje dominiraju na zidovima zgrada u Srbiji: „Volim što šam Srbin i što sam rođen tu gde jesam,  ali ne crtam te stvari. Ne crtaju se u Inđiji samo takvi radovi, već po celoj Srbiji, isto tako Balkanu. Imali smo burnu istoriju pa je i normalno da na Balkanu ima dosta murala na tu temu, ali moj stil je drugačiji a teme koje biram su univerzalne iako inspiraciju nalazim upravo u svom okruženju!”

Pitam ga - kako to da sa svojom talentom nije otišao da živi u Beograd ili neki drugi veći grad u Evropi ili svetu, daje mi sličan odgovor kakav sam dobio od naivnih slikara u Kovačici 10 dana ranije: „Ovde je moj svet, tu su motivi koje viđam svaki dan i koji me inspirišu da slikam. Ako bih svakodnevno gledao neke druge prizore to onda ne bi bio ja!”

Dok šetamo gradom Dejan nam pokazuje neke od svojih radova i zaista moramo da se složimo da mala Inđija ima sreću što je ovakav savremeni umetnik ostao da živi tu i svojim radovima oplemenjuje njene ulice.

Stižemo tako i do prvog i (za sada) jedinog muzeja u Inđiji koji je otvoren prošle godine. Reč je o galeriji „Adligat“ Inđija koja je ogranak istoimenog Muzeja retkih knjiga i putovanja iz Beograda vlasnika Viktora Lazića sa kojim je Turistička organizacija opštine Inđija potpisala Protokol o saradnji. Na zgradi u kojoj je Galerija „Adligat” nalazi se jedan od Njuperovih murala a pored nje čuveni četvorostrani „Insa” sat koji je od 1992. stajao u centru grada odakle je krajem 2011. uklonjen jer se pokvario mehanizam i tadašnja lokalna vlast je procenila da je preskupo popravljanje, pa su ga zamenili modernijim a ovaj odneli na otpad. Na inicijativu Milana Bogojevića sat je 2021. popravljen i postavljen ispred Galerije „Adligat„.

Inače, sam prostor galerije nekada bio je kafić Motoraškog kluba „Noćni vukovi” pre toga ekspozitura banke.

Kako sam više puta bio u Lazićevom muzeju u Beogradu nije me iznenadilo bogatstvo ličnih legata koji su ovde izloženi.

U prizemlju se nalazi izložba posvećena slavnoj balerini Ivanki Lukateli: fotografije, pozivnice, nagrade, čestitke, novinski članci, lični predmeti...

Ivanka (74) je ćerka slikara i umetnika iz Crne Gore italijanskog porekla, Antona Lukatele. Lukatele su plemićkog porekla sa naslednom titulom barona. Završila je baletsku školu „Lujo Davičo“ i specijalizovala se na Moskovskoj državnoj baletskoj školi. Nakon srednjoškolskog obrazovanja postala je član baletskog ansambla Narodnog pozorišta a kasnije i solistikinja i nositeljka glavnih uloga.  Primabalerina je Narodnog pozorišta u Beogradu i Nacionalnog Bavarskog pozorišta u Minhenu. Obavljala je funkciju direktorke balete u Srpskom narodnom pozorištu (1979—1981) i Narodnom pozorištu.

Nastupala je u brojnim zemljama sveta, uključujući Panamu, Italiju, Japan, Tursku. Zapažen je njen nastup na Međunarodnom konkursu mladih baletskih umetnika u Moskvi, u finalu takmičenja baletskih parova u Japanu te njeni solistički nastupi u minhenskoj Operi. Ostvarila je više od 5.000 pojavljivanja na sceni. Osamdesetih je idejno je koncipirala i organizovala tri susreta jugoslovenskih baletskih umetnika. Lukateli je sertifikovana instruktorka joge za čiju popularizaciju u Jugoslaviji je ona svakako najzaslužnija.

U sastavu galerije nalaze se i dve prostorije sa legatima velikana 19. i 20. veka. U prvoj se nalaze lični predmeti, prepiske, pisma, tekstovi i nameštaj pisca Miloša Crnjanskog; knjige, pisma i zapisi kralja Milana Obrenovića; pisma princa Đorđa Karađorđevića; pisma slikara Save Šumanovića i lični predmeti i priznanja hemičara Marka T. Leka. U prostoriji velikana 20. veka nalaze se lični predmeti, knjige i nagrade srpskog glumca Ivana Bekjareva; zbirke knjiga i lični predmeti Danila Bate Stojkovića; lični predmeti i nagrade novinarke Donke Špiček i fotografije i knjige pisca Raše Popova.

U nastavu priče o kulturnoj baštini Inđije obići ćemo Železničku stanicu, crkve, istorijske kuće i druge spomenike kojima je bogata ova sremska varoš.

 Robert Čoban

„Iz groba ću ustati da ga noću morim!”

U Galeriji „Adligat” meni je posebno zanimljiva bila izložba posvećena Pavlu Vuisiću, bardu našeg glumišta. Legat Vuisić koji je Viktoru Laziću poverila glumčeva udovica čine mnogobrojni predmeti, od njegove omiljene torbe, ključeva kamiona iz „Kamionyija”, rukopisa, pesama i crteža do Pajinog testamenta.

U svojoj oporuci Vuisić između ostalog kaže:

„...Mirjani ženi, sve što imam, za slučaj da odapnem (umrem) - ostavljam. S tijem - da razumno rasproda imovinu moju odnosno svoju. Ako to ne bude u stanju (da imovinom raspolaže) da to samo Sud može urediti.

Mirjana (ako posle mene ostane) ima me sahraniti sa svijem adetima i čestima Crkve Pravoslavne, sa šest popova da se sa mojijem tijelom vide i čuju!

Sahraniti me ima u grobnicu našu. Govor, posmrtni ili slično da se čulo nije! Ovijeh šest popova (koje za inat hoću) da ono što se oko groba radi - rade i šute (ćute). Neka u sebi pjevaju!

Pošto mnijem mrijeti - a što bih i onako ovo sve i pisao, još da vas zamolim da mi nikakav komunist ni govora a niti jedne riječi ne progovori jerbo ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti nego i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, i ne samo njemu, nego i svima njima koliko ih je na svijetu - jebem mater!”

Ovaj testament je napisan 1. novembra 1982. Međutim, sedam godina kasnije i godinu dana pred smrt - 22. februara 1987. slavni glumac se predomislio i dopisao sledeću rečenicu: „...da na mojem pogrebu ne prisustvuje niko do nje (Mirjane) i da ne bude ničega od onih sranja kao što su govori i priče... Molim - samo Ona i Ja”.

U galeriji je izložen još jedan zanimljiv dokument. Reč je o ugovoru između Centar filma i Pavla Vuisića a predmet je njegov honorar za film „Maratonci trče počasni krug”. Za legendarnu ulogu u kultnom delu Slobodana Šijana glumac je dobio honorar od 150.000 dinara. Prema kursu iz 1981. taj iznos je vredeo 3.750 američkih dolara.