КУЛТУРНА БАШТИНА ВОЈВОДИНЕ: Бела Црква

Бела Црква је своје најславније дане имала у међуратном периоду када се овде уз већинске Немце, Србе, Чехе и Румуне - населила велика заједница од чак 2.500 Белих Руса. Њима у част је поводом 100. годишњице од досељавања у Краљевину СХС у овдашњем Народном музеју организована изложба “Бела мати”.

Испред музеја срећемо Емануела Веверицу, младог белоцркванског ентузијасту који је покренуо многе акције очувања овдашње културне баштине.

У свеже реновираном простору најстаријег музеја у Војводини чекају нас љубазна председница Општине Виолета Симић у друштву директора музеја Игор Вокоуна који је годинама овде радио као кустос. Игор који је уједно и аутор изложбе води нас кроз причу о Белим Русима у приземљу и сталну поставку на спрату, одговара на десетине мојих питања и оставља утисак правог човека на правом месту.

У Белу Цркву се после Октобарске револуције доселило око 2.500 Руса, а главни разлог за овако велики број придошлица у варошицу која је тада бројала око 5000 становника, јесте то што су комплетне школске установа из Русије нашле своје уточиште у Белој Цркви. Краљ Александар Карађорђевић отворио је врата избеглицама из царске Русије и заслужан је за настављање рада кадетских корпуса на територији Краљевине СХС. У Белу Цркву су све до 1928.  пристизале руске избеглице, најпре Маријански донски девојачки институт, Николајевско коњичко училиште и Кримски кадетски корпус, касније именован у Кадетски корпус великог кнеза Константина Константиновича, последњи од 30 кадетских корпуса царске Русије, који се до 1944. задржао у Белој Цркви…

Док се пењемо ка првом спрату, запажам бисте цара Фрање Јосифа и царице Марије Терезије Народни музеј у Белој Цркви откупио је са отпада 1954.

У сталној поставци налази се и копија чувених Дупљајски колица. Оригинали се налазе у Народном музеју у Београду и Градском музеју у Вршцу.  Откривена су почетком 20. века на локалитету Град у близини села Дупљаја у општини Бела Црква. Откривена су двоја колица од теракоте која припадају жутобрдској култури, дакле потичу из средњег бронзаног доба. Према претпоставкама, стара су око 3.500 година. Једна колица су са три точка и у њих су упрегнуте патке. Уз њих је нађен и поклопац. На другим колицима руда је поломљена, па имају само два точка. На колицима су људске фигуре, али са птичјим кљуном. И колица и точкови и идол (људска фигура) су богато украшени урезаним спиралама, круговима, шрафираним троугловима и другим геометријским мотивима, а на четири места и прастарим соларним симболом, такозваном свастиком, односно кукастим крстом.

Дупљајска колица су обредни предмет изузетног верског значаја за преисторијски култ тог доба и говоре о тадашњим сложеним религиозним концепцијама и тесно су везана за култ плодности и вегетације. Овај мотив налази се иначе на свим возачким дозволама у Србији…

Музеј у Белој Цркви основан је 13. септембра 1877. и најстарији је музеј на територији Војводине, а под именом Градски музеј је постојао све до 1941. Најпре се налазио у згради Магистрата, а на самом почетку, његов кустос био је славни истраживач и публициста Феликс Милекер. Сам повод за оснивање музеја су биле пронађене кости мамута на обали Караша, а иницијатор Карл Шпанг је истовремено био и сакупљач ових природних реткости. Најзначајнији допринос током првих година рада музеја дао је Леонард Бем, колекционар, пасионирани истраживач историје и археологије Баната, прикупљајући предмете за музејске збирке.

Након Другог светског рата, одлуком Народног одбора, музеј је почео са радом 1954. када је премештен у двоспратну грађевину у главној улици, где се још увек налази. Током 2021. отпочела је комплетна реконструкција зграде и данас овај мали музеј, најстарији у Војводини, заиста може да буде на понос свом граду.

Обрадовао сам се када сам у Народном музеју у Белој Цркви у просторији са портетима из 19. века угледао нешто што ми је заличило на рад Мрђана Бајића којим је представљао Србију 2007. на Бијеналу у Венецији. Заиста, то је био Бајићев “Човек који носи звезду”, скулптура коју је музеј прошле године купио средствима из конкурса за нове аквизиције Министарства културе и информисања. Одмах поред је и занимљив рад вајара Слободана Савића - “Београдске приче” такође купљен средствима од конкурса.

Највећа слика у Народном музеју у Белој Цркви је платно “Долазак Мађара у Панонску низију” које је насликао овдашњи сликар Георгије Путник (1851-1905). Дело је настало по naruybini градске управе у част Миленијумских светковина 1896. поводом хиљаду година од досељавања Мађара у Панонску низију, а реч је о копији чувене слике Михаља Мункачија.

“Долазак Фрање Јосифа у Белу Цркву 1872” дело је Симеона Мичина, белоцркванског официра, сликара и композитора. Насликао га је након посете цара овим крајевима поводом укидања Војне крајине.

Одлазимо из музеја и одмах преко пута наилазимо на Румунску православну цркву. На основу предлога Румунске црквене општине, Магистрат је крајем 1868. одобрио грађевински плац за градњу цркве која је отпочела 1871. и завршена је наредне године. Занимљиво је да се испред храма налазе локали које црквена општина издаје и по томе је ова црква специфична на територији Војводине.

Улица који носи име 1. октобра, дана ослобођења Беле Цркве у Другом светском рату, од 1941. до 1944. била је Улица Адолфа Хитлера, пре тога Краља Петра, пре тога Хауптгаше...а мештани су је увек звали Главна.

У улици је велики број очуваних кућа и зграда, једноспратница за занимљивим капијама, балконима, прозорима и фасадном пластиком. Појели смо одличан бурек у локалној пекари и наставили ка Градском парку.

Улазимо у “Белу галерију” у центру места кад тамо девојка са фото-апаратом у руци и изложба “Шапат природе” са серијом веома занимљивих мотива из шума, пропланака и река у околини Беле Цркве, углавном крупних кадрова. Девојка се зове Никол Јагец, из Беле Цркве је, Словенка пореклом.

На углу улица Војске Југославије (некадашња Гетеова) и Соње Маринковић (некадашња Капеланска) налазила се најстарија хришћанска богомоља у Белој Цркви - Капела Св. Венделина која је подигнута још далеке 1760.

Свети Венделин био је заштитник стоке и сточара, његов дан се прославља 20. октобра а тог дана су се у Белој Цркви одржавале процесије у његову част и велики сточни вашар пар дана раније…

Након Другог светског рата и одласка Немаца из Беле Цркве, капела је била препуштена забораву и пропадању да би општинска комунистичка власт формирала трочлану комисију за њено рушење, што је и учинила 7. маја 1968. Капела је срушена до темеља исте године. На фотографији се види моменат скидања крста са торња приликом рушења капеле.

На месту где се налазила никада ништа није изграђено нити постоји икаква табла или споменик о постојању овог сакралног објекта. Како нам је рекао наш водич кроз ово место, Емануел - становници Беле Цркве и након толико времена од њеног рушења зову тај део града “код капеле”.

На самом рубу Градског парка налази се тзв. Бауерова кула.

Франц Бауер, трговац, друштвени делатник, филантроп и задужбинар (Бела Црква, 1836 - 1932). Након изученог заната и “странствовања” по европским земљама отвара у родном граду самосталну трговачку радњу (1859), коју је успешно водио годинама, стекавши позамашан иметак. У друштвеном животу града оставио је значајног трага. Био је, поред осталога, активни члан и руководилац бројних струковних и хуманитарних друштава и удружења. Много је труда и сопственог новца уложио на улепшавању града (асфалтирање улица) и његовом озелењавању, нарочито централног градског парка, али и алеје према реци Нери, која је неко време носила његово име (1914-1918), а у то време му је градска управа доделила и титулу почасног грађанина Беле Цркве.

Уз бројна добра дела Франц Бауер је 1913. у централном градском парку подигао својврсну спомен кулу, која представља јединствену астрономско-метеоролошку станицу у склопу које се налазила и пумпа за воду која је наводњавала парк. На њој се налазила и мраморна плоча са именом задужбинара, његов портрет у бронзи и година изградње. Такође, ту су били и подаци везани за надморску висину, географску дужину и ширину на којој се град налази. Грађани су могли, такође, та сазнају, са постојећих инструмената, колика је тренутна температура, барометарски притисак, брзина ветра, количина, евентуалних, падавина итд. Са све четири стране здања налазили су се часовници који су исказивали време у различитим временским зонама.

Од Другог светског рата јединствена Бауерова кула стоји запуштена а како сазнајемо постоје идеје да она коначно буде обновљена средствима Министарства културе и информисања.

У Градском парку у Белој Цркви наишли смо на споменик Грофу Мерсију (1666-1734) који је овде постављен 2017. поводом три века од оснивања места. Гроф Клаудије Флоримунд Мерси може се са правом назвати оснивачем Беле Цркве. На његову иницијативу и уз његову дозволу као првог гувернера Баната, после 165 година Отоманске окупације Баната, 1717. године се оснива насеље Бела Црква у склопу Ново-паланачког среза. Након Аустро-турског рата (1738-1739) и потписаног Београдског мира (1739), Бела Црква постаје седиште среза и једно од најбитнијих места на доњем току реке Дунав. Његова личност је препозната и у доба Краљевине СХС када се после Првог светског рата мењају многи називи улица у Белој Цркви али његова остаје. Данашња улица Иве Лоле Рибара је све до 1945. године носила назив “Мерсијева улица”.

На улазу у парк је билборд са фотографијом ђака генерације овдашњих основних школа а један момак је продавао бадњаке и жито (били смо овде 5. јануара)... Нешто даље у парку налази се споменик стрељаним житељима Беле Цркве.

Наиме, 26. фебруара 1943. стрељање је извршено у знак одмазде због убиства Антона Шмита, припадника Хитлерове омладине из Беле Цркве. Стрељани су доведени из логора у Бечкереку, а само стрељање је извршено на католичком култном месту Три крста до којег води симболичан пут Христовог страдања (Калварија са 14 успутних капела - “постаја”). Саопштење Полицијске префектуре за Банат- Команда јавне безбедности број 866-1943 – 26.02.1943. било је истакнуто у Белој Цркви као и свим селима одакле су стрељани. Тог дана је убијено 22 цивила из Гаја, 22 из Делиблата, 4 из Дубовца и по један цивил из Беле Цркве и Врачевгаја.

Ту је и биста Жарка Златара, комесара Јужнобанатског партизанског одреда. Он је борби са полицијом у опкољеној кући био рањен и да не би жив пао непријатељу у руке, последњим метком себи прекраћује живот 22. фебруара 1943. За собом је оставио удовицу Персиду и ћерку Милицу.

Роберт Чобан