Кројачко умеће Сузане Копуновић: Судбина извезена златним нитима

Оно што зна Сузана Копуновић је да ће момак који је поручио вез, понети тај фротир у Египат и тамо запросити своју девојку на некој плажи. Друге детаље не истражује. Њено је да што лепше извезе наручени текст. Можда баш од тога зависи одговор који ће девојка дати?!

Сузана је кројачица, шнајдерка, како год. Занимање које је родно раноправно одавно јер је у већини случајева женско. И њена мајка  је шила. „ Родила сам се међу крпама“ – каже, мислећи при том на незаобилазне гомиле сечених или целих комада платна, неизоставних у кројачкој радионици.

Отац је био болестан па пошто је требало да некако ћерку држи уз себе мајка је Сузану рано научила да шије.

И плаћала јој је за ситне послове које је одрађивала. Но, девојчица је имала друге амбиције. Завршила је математичку гимназију, хтела на математички или електротехнички факултет али завршила на економском, на коме никад није дипломирала.

Укратко развојни пут једне енергичне и креативне жене која свој хлеб зарађује уз неколико машина којима је опремила радионицу.

Вез на пешкирима је, судећи по ономе што је у Сузаниној фото архиви, јако  тражен последњих година. Монограми и цветни венчићи дају им особеност и као поклон су јако популарни. Али, оно што би она да ради то је фини вез на ношњи и крагнама, рецимо. Оно што је у рангу старих заната.

„Ово је бандашица, прошлогодишња, а ово од пре три године“- листа слике Сузана, и као да под прстима и сад осећа златне и сребрне нити уткане у крагне и порубе. Бандаш и бандашица су млади пар који градоначелнику доноси на дар хлеб од првог жита нове жетве. Стари буњевачки обичај који се у Суботици везује за празник жетве пшенице, Дужијанцу.

„Имала сам случај кад је девојка хтела обичан бели вез, као шлингован, али ја сам јој рекла, бандашица си једном у животу, и мораш да се издвајаш од свих. Пристала је и није се покајала. Урадили смо овај златни“.

Да ли од овог може да се зарађује? „Ма какви! Мало људи је спремно да то плати колико вреди. Ја ово ( фини вез) могу да радим само кад сам потпуно смирена, кад ми нико не стоји над главом и треба ми цео дан само да извезем једну крагну, а где је припрема?!“ И не само  рад, ту је и квалитетан конац на коме не штеди. У ствари, страст која бљесне у очима и понос с којим показује слике јасно говоре о уметничким афинитетима ове жене за које је материјална страна потпуно минорна.

О везу на бискуповој одори рађеном у злату говори са нескривеним поносом у гласу. А док описује моменат када је он изашао из цркве и када је сунце бљеснуло у златним нитима, у Сузани као да поново застане дах од узбуђења, поноса, среће.

„Кад је изашао, сунце као да је знало где да засија. Тај златни вез је толико бљеснуо да је мени срце испунило цео грудни кош!“

То је љубав, то није посао.

Иза ове жене је тауматично животно искуство скопчано са најтежом болешћу. Победила је и иде даље.

„Нико од мојих муштерија није знао да сам оперисана, да идем на хемотерапије. Моја ћерка је, док ја нисам смела руком ништа, све преузела, јер и она савршено шије. А после сам и ја. Одем на терапију, дођем, наставим...“.

Све је тако. Без патетике и пренемагања. Сузана сарађује с мужем инжењером, несуђеним колегом. Он јој у програмима за дизајн исцрта захтевне мотиве.

„Он зна да црта, ја знам како треба да изгледа“. За узврат, Сузана мужу помаже око књиговодства за предузеће. Али, стиже да буде и  мајка и бака. И да у свом старом ауту превози све што је за кућу потребно.

„Извините, ово је теретни ауто, само он зна шта је све с њим вожено!“, каже док креће с паркинга код Синагоге до Радијалца, где су купили кућу у једном од периода свог вишедеценијског брачног живота, она и супруг.

У храброј и енергичној жени која не стаје, мало ко би одмах видео софистицирану и сензибилну уметницу старог заната. А она је, каже, развила такав однос са својим машинама да у сваком тренутку могу да наставе тамо где је бод из неког разлога прекинут. И да нико не примети. У њене монограме и венчиће нису уткани само најквалитетнији конци већ и огромна љубав.

А без љубави ништа није могуће.

Текст и фото: Виолета Живков