Krojačko umeće Suzane Kopunović: Sudbina izvezena zlatnim nitima
Na velikom frotiru boje kajsije, mašina u ujednačenom ritmu ispisuje „ Udaj se za mene“.
Ono što zna Suzana Kopunović je da će momak koji je poručio vez, poneti taj frotir u Egipat i tamo zaprositi svoju devojku na nekoj plaži. Druge detalje ne istražuje. Njeno je da što lepše izveze naručeni tekst. Možda baš od toga zavisi odgovor koji će devojka dati?!
Suzana je krojačica, šnajderka, kako god. Zanimanje koje je rodno ranopravno odavno jer je u većini slučajeva žensko. I njena majka je šila. „ Rodila sam se među krpama“ – kaže, misleći pri tom na nezaobilazne gomile sečenih ili celih komada platna, neizostavnih u krojačkoj radionici.
Otac je bio bolestan pa pošto je trebalo da nekako ćerku drži uz sebe majka je Suzanu rano naučila da šije.
I plaćala joj je za sitne poslove koje je odrađivala. No, devojčica je imala druge ambicije. Završila je matematičku gimnaziju, htela na matematički ili elektrotehnički fakultet ali završila na ekonomskom, na kome nikad nije diplomirala.
Ukratko razvojni put jedne energične i kreativne žene koja svoj hleb zarađuje uz nekoliko mašina kojima je opremila radionicu.
Vez na peškirima je, sudeći po onome što je u Suzaninoj foto arhivi, jako tražen poslednjih godina. Monogrami i cvetni venčići daju im osobenost i kao poklon su jako popularni. Ali, ono što bi ona da radi to je fini vez na nošnji i kragnama, recimo. Ono što je u rangu starih zanata.
„Ovo je bandašica, prošlogodišnja, a ovo od pre tri godine“- lista slike Suzana, i kao da pod prstima i sad oseća zlatne i srebrne niti utkane u kragne i porube. Bandaš i bandašica su mladi par koji gradonačelniku donosi na dar hleb od prvog žita nove žetve. Stari bunjevački običaj koji se u Subotici vezuje za praznik žetve pšenice, Dužijancu.
„Imala sam slučaj kad je devojka htela običan beli vez, kao šlingovan, ali ja sam joj rekla, bandašica si jednom u životu, i moraš da se izdvajaš od svih. Pristala je i nije se pokajala. Uradili smo ovaj zlatni“.
Da li od ovog može da se zarađuje? „Ma kakvi! Malo ljudi je spremno da to plati koliko vredi. Ja ovo ( fini vez) mogu da radim samo kad sam potpuno smirena, kad mi niko ne stoji nad glavom i treba mi ceo dan samo da izvezem jednu kragnu, a gde je priprema?!“ I ne samo rad, tu je i kvalitetan konac na kome ne štedi. U stvari, strast koja bljesne u očima i ponos s kojim pokazuje slike jasno govore o umetničkim afinitetima ove žene za koje je materijalna strana potpuno minorna.
O vezu na biskupovoj odori rađenom u zlatu govori sa neskrivenim ponosom u glasu. A dok opisuje momenat kada je on izašao iz crkve i kada je sunce bljesnulo u zlatnim nitima, u Suzani kao da ponovo zastane dah od uzbuđenja, ponosa, sreće.
„Kad je izašao, sunce kao da je znalo gde da zasija. Taj zlatni vez je toliko bljesnuo da je meni srce ispunilo ceo grudni koš!“
To je ljubav, to nije posao.
Iza ove žene je taumatično životno iskustvo skopčano sa najtežom bolešću. Pobedila je i ide dalje.
„Niko od mojih mušterija nije znao da sam operisana, da idem na hemoterapije. Moja ćerka je, dok ja nisam smela rukom ništa, sve preuzela, jer i ona savršeno šije. A posle sam i ja. Odem na terapiju, dođem, nastavim...“.
Sve je tako. Bez patetike i prenemaganja. Suzana sarađuje s mužem inženjerom, nesuđenim kolegom. On joj u programima za dizajn iscrta zahtevne motive.
„On zna da crta, ja znam kako treba da izgleda“. Za uzvrat, Suzana mužu pomaže oko knjigovodstva za preduzeće. Ali, stiže da bude i majka i baka. I da u svom starom autu prevozi sve što je za kuću potrebno.
„Izvinite, ovo je teretni auto, samo on zna šta je sve s njim voženo!“, kaže dok kreće s parkinga kod Sinagoge do Radijalca, gde su kupili kuću u jednom od perioda svog višedecenijskog bračnog života, ona i suprug.
U hrabroj i energičnoj ženi koja ne staje, malo ko bi odmah video sofisticiranu i senzibilnu umetnicu starog zanata. A ona je, kaže, razvila takav odnos sa svojim mašinama da u svakom trenutku mogu da nastave tamo gde je bod iz nekog razloga prekinut. I da niko ne primeti. U njene monograme i venčiće nisu utkani samo najkvalitetniji konci već i ogromna ljubav.
A bez ljubavi ništa nije moguće.
Tekst i foto: Violeta Živkov