Клетве су у Срему, према народном веровању „пола правде”
Куне се од када је света и века па и сада, а не ретко клетве се могу чути и у иступима неких политичара и јавних личности, а њима се послуже и обични смртници када враг однесе шалу, када им се причини каква штета. Тако је пре десетак година да би спречио даљу крађу садница јабука и крушака, власник расадника на путу Велики Радинци - Гргуревци поставио и крст и на њему исписао клетву: „Ко узме још један калем, да бог да, да му сви и све у кући поумирало!”, па су крађе престале.
Иначе, у Срему према народном тумачењу клетве су „пола правде“ или се може чути и да је то „правда која се у недра враћа“. Лингвисти који су својевремено сачинили „Речник српскохрватског књижевног и народног језика САНУ”, објављен 1975. године, прецизирали су да клетве представљају обичајно-правну норму и врсту архаичних творевина, „призивање несреће на некога, жеља да некога задеси или прати какво зло, обично уз призивање Бога или других натприродних сила, проклетство, покајање”.
У истраживању које је својевремено спровела у многим сремским местима и уз помоћ колега из других крајева Србије, етнолог Љиљана Радуловачки из Сремске Митровице, бавила се социјалном категоријом и психолошким одредницама клетви, и то све публиковала 2001. године, у издању Етнографског музеја у Београду и Музеја Срема из Сремске Митровице.
Није лако било сакупљати грађу о клетвама у Срему,. Било је потешкоћа са потенцијалним казивачима клетви који су ескивирали: “Не дај Боже, далеко било! Ми то не радимо!” Поједини казивачи су клетве казивали у трећем лицу или када би их саопштавали изворно и директно, мало би попљували или само рекли “пу, пу”, из страха да се клетва не прими! Поред Сремаца староседелаца свих националности и етничких група истраживачки рад је обухватио и досељенике Србе избегле са подручја Хрватске и Босне и Херцеговине...
Веома упечатљиве клетве изречене су у Његошевом “Горском вијенцу” у тужбалици сестре Батрићеве и клетви сердара Вукоте. Тужна прича са трагичним завршетком је “Кумова клетва” Јанка Веселиновића. Миро Вуксановић је клетве из Црне Горе саопштио у делу “Клетва Пека Перкова”, док је сликар Милић од Мачве 1992.године изрекао клетву “четвороглавој аждахи – Америци, Немачкој, Аустрији и Ватикану”.
Према казивању Смиљке Ковачевић (1931) из Голубинаца у Срему „Људи су уклети од пантивека да свој крст носе!”, а етнолошка истраживања указала су, да према народним веровањима у Срему клетва се може наслеђивати и до деветог колена! Она се може пренети у наслеђе и куповином куће на коју је бачена клетва, исто као и крсна слава која се, такође, наслеђује куповином куће и имања...
Познато је да клетве могу бити колективне или индивидуалне.
Колективна клетва је изрицана увек када је починилац штете био непознат. Морални и друштвени ред једног села чуван је најчешће колективном клетвом. Она је изрицана у случајевима када се сазнавало да неко од сељана не држи пост и не поштује свеце. За такву прилику сељани су доносили три-четири оке вина и толико ракије и уз пиће изговарали клетву: »Нек Бог пошље сваку болест и несрећу на онога који не држи свеце, не пости посте, не слави славу! У кући му помрла чељад, у пољу му не родило жито, а у тору му поскапала стока«.
Ово је чињено вероватно ради очувања »опште безбедности села«, јер је сматрано да изгредници ове врсте могу на село навући несреће у виду града и невремена сваке врсте, а што лоше утиче на укупну плодност имања и здравље људи. Познате су и колективне клетве које се изричу приликом успостављања међа и решавања спорова око њих, а ако се починилац криво закуне на међи, народно је веровање да ће га кад-тад стићи клетва!
Према тумачењу Љиљане Радуловачки, све су клетве друштвене, а у исто време носе известан емотивни набој. Народ у Срему их дели на добронамерне клетве (или благослове) и злонамерне клетве. Радуловачки се у свом истраживању бавила само злонамерним клетвама, јер оне у суштини садрже злонамерност, насупрот благослову који у својој суштини носи добронамерност, а без обзира што се понегде у народној поезији јављају замене, нису исто. Међутим, народ у Срему их заједно назива клетвама, па отуда поистовећивања клетви и благослова. У односу на лица која их изричу и према онима на које се изречене клетве односе индивидуалне клетве Радуловачки их је систематизовала у сродничке, љубавне или супарничке и суседске, а посебне врсте су клетве које произилазе из професионалног односа, звања и титула, као и оне које настају из односа појединаца према друштву и држави, или обрнуто.
Клетва »Дабогда ти кућа без меда остала«, забележена је у Голубинцима и упућује на времена када мед у народном животу није био само храна, посластица, него превасходно лек без кога се није могло живети. Ускраћивањем меда, односно лека, желело се велико зло у кући и укућанима. »Кокошка ти по дворишту кукурикала«, чује се на Златибору, али и међу Украјинцима у Сремској Митровици где је присутна и клетва »Дабогда те патка ритнула«.
У Сремској Митровици знана циганска клетва » Мраз те појео« упућује на крајњу оскудицу којом се жели тешка смрт, а клетва »Виле те однеле« делује на први поглед наивно и безазлено, али у народу се зна да кога зачарају и однесу виле, отуда повратка нема.
Код брачних клетви основна формула се не мења, изричу се и најчешће произилазе из брачних размирица и оних који се на било који начин уплићу у брачне односе, међутим, у Сремској Митровици присутна је клетва која се упућује мужу трудне жене: »Дабогда ти жена стоногу родила, па цео живот радио за ципеле!«.
На клетву се обично одговара клетвом, односно антиклетвом, па тако у Срему на примедбу »добили сте снају што јој је капут бунарском водом постављен«, што ће рећи сиромашну, одговара се антиклетвом »дабогда и твоја снаха донела у мираз такав капут«!
Да би поништила клетву Сремица ће рећи: »Језик прегризла, шта ми је требало то да кажем!«, или изриче се неслагање у стилу »Ма шта ми рече!«, а румунски Цигани у Сремској Митровици који се боје и страхују само од родитељских клетви, за друге одмахују руком и кажу » Други могу да ти пљуну под прозор!«
Разним покретима тела, померањем с места или додиривањем стидних делова тела, жели се најчешће отклонити потенцијална опасност од помињања или изречене клетве. Да се клетва »не прими« предузимају се и разне радње као што су пљување (»пу,пу«), бацање пепела, бацање каменчића или бусена земље. У народу се верује да ће се враџбинама заварати и зауставити натприродне силе у реализацији клетве. Врачаре у Шашинцима, Батајници, Војки, Пећинцима, Попинцима, Новим Карловцима и другим војвођанским местима, такође и многе »видовите Зорке и Милке«, клетве најчешће »скидају« тако што изречену клетву »шаљу« у шуму, планину, тамну воду и сличне крајеве, а наравно за то имају своју тарифу.
Милорад Митровић