Кавило - село у ком гужва није добродошла

Место од непуних 170 становника, али и надалеко познатог Салашког позоришта, привлачило нас је и у исти мах и одбијало јер је поприлично било тешко наћи некога ко зна српски језик. Или, макар, енглески; све смо покушали...

"Овде нико не прича српски, а ја сам научила када сам чувала једног човека, а његова жена није хтела да прича са мном на мађарском да бих научила нешто српског ", присећа се Ета Бакош (75), која је ’62. године дошла из Мола како би се удала, а сада је, како каже, дуже сама него што је била у браку. Она каже да неће да умре, за толико зна српски. Дај ’леба и сланине!

Нама је то било сасвим довољно и симпатично. Бака Ету смо затекли у свом дворишту када смо решили да ипак завиримо и у нечији дом, јер на улицама Кавила није било никог. Макар никог с ким смо могли да се споразумемо. И нисмо погрешили што смо закуцали на капију оазе ил’ какве очаравајуће јапанске баште.

"Треба да добијем пумпу да извучем воду", каже наша саговорница док, с рукама на боковима, гледа у своје језерце препуно локвања. Према њеним речима, остави их ту и током зиме, само чекићем разбије лед да добију ваздух.

"Волим цвеће и хоћу да купим мушкатле и да их посадим око језера", каже бака Ета.

Сместивши нас у дрвену салетлу обраслу пузавицама, а у коју се улази преко дрвеног мостића, разговарали смо о животу у Кавилу и шта се, уопште, у том селу дешава кад нема фестивала.

"Ништа, кад су овде само стари остали а млади отишли",  извикује бака Ета, жалећи се да више нема ни другарица с којима би могла да се дружи. Она додаје да је малопре дошла кући.

"Била сам у Утрини да купим концетрат и лек да попијем. Ишла сам аутобусом, како другачије? Треба и ограду да офарбам... Каже мени једна жена: лако је теби. Мени је лако?! Ја идем у Утрину и идем у башту да радим. Морам, нема пијаце овде, нема ништа", каже Ета.

Али, Кавило може да се похвали једном продавницом и једним позориштем. Мада, осим пијаце, у селу нема ни вртића, ни школе, ни амбуланте,...

"Зато што није велико село и нема гужве, волим да живим овде", каже продавачица Тамара Марковић (24), која дневно прода око 70 хлебова. Тамара је из Сенте, али овде живи већ три године са мужем и сином.

"И ја слабо причам српски јер сам одрасла с мамом Мађарицом, док је тата често био одсутан због посла", каже Тамара.

Иако је млада, Тамара не воли када траје позоришни фестивал јер тада има много људи, буде галама увече, не могу да спавају. И док нам је објашњавала како су у Кавилу углавном Мађари, а да Срба више има у Светићеву, утом је у продавницу ушао један дека који је баш из Светићева дошао ’вамо у пазар.

"Имамо ми тамо продавницу али у њој нема све што нам треба, а и разлика је у ценама", вели деда који је због набавке превалио два и по колометра бициклом по оној врућини.

Ипак, онај ко живи на селу увек има неког посла. Тако, осим сређивања дворишта, бака Ета је преокупирана и баштом и малим воћњаком.

"Не могу да нађем човека да му платим да ми исече дрва", жали се вредна бака, додајући да мора и да подупре тешке гране кајсија, шљива и трешања, да их ветар не би сломио.

Ништа без сина и бикова

Иако живот на селу многима делује као идила, нарочито за пензионере, нимало није лако опстати са малом пензијом, а без узгајања стоке и живине. Бака Ета Бакош месечно прима 10.000 динара од државе и месо од сина који живи прекопута ње.

"Син ради земљу, а шта ћу ја", пита се, упркос свему живахна мештанка и додаје да купи брашно и прави тесто, а син јој да месо.

"Он има краве, бикове и свиње, а ја купус, парадајз, кромпир... Кад ми унуке дођу дам им по хиљаду динара. Младе су, њима увек требају паре", каже бака Ета.

Леа Радловачки