Kavilo - selo u kom gužva nije dobrodošla

Mesto od nepunih 170 stanovnika, ali i nadaleko poznatog Salaškog pozorišta, privlačilo nas je i u isti mah i odbijalo jer je poprilično bilo teško naći nekoga ko zna srpski jezik. Ili, makar, engleski; sve smo pokušali...

"Ovde niko ne priča srpski, a ja sam naučila kada sam čuvala jednog čoveka, a njegova žena nije htela da priča sa mnom na mađarskom da bih naučila nešto srpskog ", priseća se Eta Bakoš (75), koja je ’62. godine došla iz Mola kako bi se udala, a sada je, kako kaže, duže sama nego što je bila u braku. Ona kaže da neće da umre, za toliko zna srpski. Daj ’leba i slanine!

Nama je to bilo sasvim dovoljno i simpatično. Baka Etu smo zatekli u svom dvorištu kada smo rešili da ipak zavirimo i u nečiji dom, jer na ulicama Kavila nije bilo nikog. Makar nikog s kim smo mogli da se sporazumemo. I nismo pogrešili što smo zakucali na kapiju oaze il’ kakve očaravajuće japanske bašte.

"Treba da dobijem pumpu da izvučem vodu", kaže naša sagovornica dok, s rukama na bokovima, gleda u svoje jezerce prepuno lokvanja. Prema njenim rečima, ostavi ih tu i tokom zime, samo čekićem razbije led da dobiju vazduh.

"Volim cveće i hoću da kupim muškatle i da ih posadim oko jezera", kaže baka Eta.

Smestivši nas u drvenu saletlu obraslu puzavicama, a u koju se ulazi preko drvenog mostića, razgovarali smo o životu u Kavilu i šta se, uopšte, u tom selu dešava kad nema festivala.

"Ništa, kad su ovde samo stari ostali a mladi otišli",  izvikuje baka Eta, žaleći se da više nema ni drugarica s kojima bi mogla da se druži. Ona dodaje da je malopre došla kući.

"Bila sam u Utrini da kupim koncetrat i lek da popijem. Išla sam autobusom, kako drugačije? Treba i ogradu da ofarbam... Kaže meni jedna žena: lako je tebi. Meni je lako?! Ja idem u Utrinu i idem u baštu da radim. Moram, nema pijace ovde, nema ništa", kaže Eta.

Ali, Kavilo može da se pohvali jednom prodavnicom i jednim pozorištem. Mada, osim pijace, u selu nema ni vrtića, ni škole, ni ambulante,...

"Zato što nije veliko selo i nema gužve, volim da živim ovde", kaže prodavačica Tamara Marković (24), koja dnevno proda oko 70 hlebova. Tamara je iz Sente, ali ovde živi već tri godine sa mužem i sinom.

"I ja slabo pričam srpski jer sam odrasla s mamom Mađaricom, dok je tata često bio odsutan zbog posla", kaže Tamara.

Iako je mlada, Tamara ne voli kada traje pozorišni festival jer tada ima mnogo ljudi, bude galama uveče, ne mogu da spavaju. I dok nam je objašnjavala kako su u Kavilu uglavnom Mađari, a da Srba više ima u Svetićevu, utom je u prodavnicu ušao jedan deka koji je baš iz Svetićeva došao ’vamo u pazar.

"Imamo mi tamo prodavnicu ali u njoj nema sve što nam treba, a i razlika je u cenama", veli deda koji je zbog nabavke prevalio dva i po kolometra biciklom po onoj vrućini.

Ipak, onaj ko živi na selu uvek ima nekog posla. Tako, osim sređivanja dvorišta, baka Eta je preokupirana i baštom i malim voćnjakom.

"Ne mogu da nađem čoveka da mu platim da mi iseče drva", žali se vredna baka, dodajući da mora i da podupre teške grane kajsija, šljiva i trešanja, da ih vetar ne bi slomio.

Ništa bez sina i bikova

Iako život na selu mnogima deluje kao idila, naročito za penzionere, nimalo nije lako opstati sa malom penzijom, a bez uzgajanja stoke i živine. Baka Eta Bakoš mesečno prima 10.000 dinara od države i meso od sina koji živi prekoputa nje.

"Sin radi zemlju, a šta ću ja", pita se, uprkos svemu živahna meštanka i dodaje da kupi brašno i pravi testo, a sin joj da meso.

"On ima krave, bikove i svinje, a ja kupus, paradajz, krompir... Kad mi unuke dođu dam im po hiljadu dinara. Mlade su, njima uvek trebaju pare", kaže baka Eta.

Lea Radlovački