Јулијани Паланачки Сомбор се није одужио, велика добротворка заувек у сенци супруга

Према овом предлогу име сликара препознатљивог по војвођанским мотивима, преминулог 2014. године добила би Мирна улица. Једна је од краћих унутар четири сомборска венца, па је и чињеница да у њој нема пуно приватних домаћинстава чији би чланови због преименовања адресе имали перипетије, определила предлагача у избору улице која би понела име Саве Стојкова.

Сам податак да је ову иницијативу поднео Управни одбор институције културе које носи име сомборског домазета, Лазе Костића, поједине Сомборце је подстакао на размишљања о томе да до сада још ником није пало на памет да за овакву част, именовање улице, предложи највећу варошку добротворку, Лазину супругу Јулијану Паланачки. Књижевни теоретичари, песници и љубитељи поезије и дан дањи, са кнедлом у грлу и честом сузом у оку, разглабају о најснажнојој лирској песми српске књижевности, „Санта Мариа dеlla салуте“ Лазе Костића, утркујући се у објашњавању платонске, никад конзумиране љубави гиганта наше поезије коју је осећао према својој музи, лепој Јелени Ленки, ћерки Лазиног имењака, пребогатог спахије Дунђерског.

Трагика њиховог односа беше инспирација многобројних есеја, дисертација и популарних написа, али готово ни један није пропуштао да као резултат душевног бола због губитка своје музе, нагласи Лазин потез очајника и женидбу „у изнудици“ са неугледном, дежмекастом сомборском miražyikom Јулијаном Паланачки, чија је мајка, као права наџак-баба, додатно загорчавала живот Костићу до те мере да је и у манастир бежао.

Захтева попут овог најновијег о давању имена Саве Стојкова једној од варошких улица, било је и у prеthodnom периоду, али се као по правилу радило о предлозима који су подразумевали искључиво мушкарце. До сада је у овом граду тек нешто више од десет улица понело имена жена, па се тако у некомплетираном адресару налазе и др Ружица Рип, Исидора Секулић, Љубица Odayić, Милка Гргурова, Мајка Јевросима, Марија Бурсаћ, Роза Луксембруг, Вера Гуцуња, Вукица Митровић, Милунка Савић...

Овакав дуго одржавани, како се то данас модерно каже наратив, трајао је од смрти Лазе Костића до данашњих дана, па се несретна Јулијана - Јулча, која је цео живот поети посветила, нашла с оне стране историје књижевности, што се можда и може разумети. Међутим, остала је заборављена и од својих суграђана, иако је тестаментом одредила да целокупна велика имовина након њене и мужевљеве смрти буде подељена у добротворне сврхе.

У доба када су овакви потези били готово свакодневица код виђенијих и богатијих људи без, али богами и са постојећим наследницима, овим доброчинством Јулијана је постала највећи сомборски добротвор у дугој историји ове вароши, која није нашла за сходно да јој макар посвети какав забачени сокак, ако не већ коју лепшу и ширу улицу.

Иза Јулче, јер Лаза је у Сомбор као домазет дошао са свега два-три кофера личних ствари и празног новчаника, у заоставштини њеним суграђанима остала је зграда у центру града, неколико кућа у Војвођанској и Читаоничкој улици, али и више стотина јутара земље, које је дала у хуманитарне сврхе за лечење Сомбораца и школовање сиромашних ђака, али ни то изгледа није било довољно да у свом Сомбору добије макар једну улицу и да тиме бар мало изађе из сенке славе свог познатог супруга.       

М. Миљеновић