ЈЕЛЕНА ИЛИЈИН, ВАЈАРКА ИЗ ПАНЧЕВА Од фигурица за торту до велике скулптуре
ПАНЧЕВО: Панчевка Јелена Илијин још је у средњошколским данима открила свој таленат за вајарство, када ју је пријатељица која је правила торте замолила да јој помогне са фигурицама.
Када је осетила под прстима фондан изрониле су тродимензионалне фигурице, и био је то пут ка Факултету ликовних уметности.
– У том периоду сам упознала Светлану и Зорана Деранића, вајарку и сликара из Панчева, на изложби у Дому омладине и тако сам повремено кренула на часове цртања код њих, а постојала је и школа у Дому омладине код Чедомира Кесића, када смо радили по живом моделу. Понекад смо могли и да вајамо уколико смо имали глину код себе. Од треће године средње школе сам почела да се спремам за дизајн намештаја на примењеној академији. Међутим, Светлана ми је рекла да ми више лежи ликовно, него примењено вајарство, с обзиром на то да волим обликовање и моделовање портрета и животиња. Онда смо решили да покушам да упишем Факултет ликовних уметности – испричала је Јелена Илијин.
Торта од седам спратова
Ове године је Јелена била део тима који је правио једну од највећих торти у Србији за велику ромску свадбу у Панчеву. Имала је седам спратова, а са све конструкцијом, тежила је око 220 килограма. За Јелену био је то велики изазов и прелепо искуство. Седморо људи је радило на тој торти десет дана. Такве торте се у Србији праве веома ретко јер су изузетно скупе, око пар хиљада евра.
На факултету је експериментисала са материјалима, највише се бавила скулптуром у дрвету, за коју је добила и прву награду Факултета ликовних уметности на годишњој изложби, што јој је отворило пут за студије у Ксијану, у централној Кини.
- Током короне сам открила нови материјал, полимерну глину, с којом могу лако да обликујем моје мотиве. Најбоља ствар код ње је што може да се пече у рерни те добије потпуну чврстоћу, док обична глина мора да се пече на преко 700 степени, тако да немам могућност да радим са њом код куће – прича вајарка.
Решена да од својих уметнина нешто и заради, док је владала пандемија, Јелена је решила да отвори странице на друштвеним мрежама "Јец на квадрат“ и почне да ваја по поруџбинама. Имала је, вели среће, па су људи њене радове куповали као поклоне које су носили у иностранство, што јој је отворило врата за међународно тржиште. Највише воли да ради цветне мотиве и оне животињског облика, јер инспирацију генерално проналази у природи.
– Највећа скулптура коју сам радила је споменик Деспота Стефана у Крушевцу, која се налази на тргу. Радила сам са Ранком Ђаковићем за ЦЕНЕТ. Најмање склуптуре су минијатуре, рељефи, углавном животињских мотива, а најчешће паса. Волим да детаљишем, те ми за један рад величине 10 са 15 центиметара треба од 10 до 40 сати, у зависности од тога шта људи желе – прича наша саговорница.
И. Бакмаз