ИСТОРИЈА НОВИНАРСТВА У ЗРЕЊАНИНУ ВЕЗАНА ЗА ГУСТАВА ЛАУКУ Уредник у Алеји великана

Један од најобразованијих људи града у другој половини 19. века, Густав Лаука, био је новинар и уредник првог градског листа на мађарском језику „Торонтал“. Овај недељник уређивао је пуних десет година.

Лаука је рођен 1818. године у мађарском месту Витка, да би се много касније доселио у тадашњи Велики Бечкерек. Према неким историјским изворима, у овај град је дошао 1882. године, након што је именован за помоћног архивара Торноталске жупаније. Историчари наводе да је веома брзо постао популаран у круговима локалних власти, аристократије и грађанства. А тек што је стигао у град, већ је почео да уређује недељник „Торонтал”.

„Торонтал“, чији први број је изашао 1872. године, други је штампани медиј који се појавио у Великом Бечкереку. Пионир је био „Грос Бечкерек Вохенблат“, недељник на немачком језику, који се први пут пред читаоцима нашао 1851. године. А 1887. из штампе је изашао „Глас“, први градски лист на српском језику.

За Лауку, који је „Торонтал“ уређивао једну деценију, све док из недељника није прешао на дневно издање, историчари кажу да је заслужан и за покретање гласила „Пиланго“ („Лептир“), чији је циљ био прикупљање прилога за изградњу сиротишта у Великом Бечкереку. Колико је Густав Лаука био значајан за историју града говори и то што постоји његова спомен-биста у Алеји великана, у Карађорђевом парку, а његов портрет, који се и данас чува у сталној поставци Народног музеја Зрењанин, насликао је чувени зрењанински сликар Тивадар Вањек.

У Улици Стевице Јовановића, у зрењанинском насељу Мала Америка, налази се кућа у којој је живео Лаука, све до своје смрти, 1902. године. О томе сведочи и спомен-плоча постављена на фасади овог стамбеног објекта. На њој пише: „У овој кући је живео, стварао и умро Густав Лаука, познати мађарски песник и хумориста“.

Иначе, остаће забележено да су Лаукиној сахрани присуствовали бројни угледни грађани тог времена. Од њега су се опростили представници Торонталске жупаније, верских заједница, па чак и војске.

Текст и фото: Ж. Балабан