Иницијатива у локалном парламенту: Житиште да се одужи Радомиру Антићу и др Тоши Пиперском
ЖИТИШТЕ: Шеф одборничке групе СПС – ЈС у Скупштини општине Житиште Предраг Амижић је на последњој седници локалног парламента поднео иницијативу да се на родној кући славног југословенског и српског фудбалера и фудбалског тренера и стручњака Радомира Антића постави спомен плоча, у знак сећања на овог великана, који је рођен управо у Житишту. Амижић је поднео инцијативу и да Дом здравља у Житишту понесе име истакнутог лекара др Тоше Пиперског.
Шеф социјалиста у житиштанском парламенту је уз оба предлога доставио и образложења. Он је изразио наду да ће сви одборници на следећој седници Скупштине општине једногласно подржати ове иницијативе и да ће након тога бити прослеђене надлежним органима на усвајање и реализацију.
Радомир Антић је рођен у Житишту 22. новембра 1948. и у овом средњобанатском месту је живео до своје седме године. Преминуо је 6. априла прошле године у Мадриду.
Највећи део играчке каријере провео је носећи црно-бели дрес београдског Партизана. Остаће упамћен као једини фудбалски стручњак који је у својој каријери био тренер у сва три славна шпанска фудбалска гиганта - у Реал Мадриду, Атлетико Мадриду и Барселони. Такође је један од само двојице тренера који су били на челу стручног штаба и Барселоне и Реала. Био је и селектор репрезентације Србије од 2008. до 2010. године.
Скупштина општина Житиште својевремено га је прогласила за почасног грађанина, јер је на сваком месту и у сваком тренутку истицао да је рођен у Житишту и самим тим је афирмисао ову средину.
Тоша Пиперски био је истакнути доктор и први председник Народног одбора, а грађани Житишта га памте као народног лекара. Потиче из једне од најстаријих породица у Житишту, која је била надалеко позната као поштена и радна. Живот је провео уз супругу Даринку, која је била просветна радница, а једно време и директорка школе.
Они који су га познавали говорили су да се др Пиперски увек налазио на радном месту и тамо где је био најпотребнији пацијентима. Ишао је од села до села и никада се није жалио на умор. Дуго се колебао шта да студира, али после свих страхота које је преживео за време рата одлучио се за медицину. Осим у амбуланти, пацијенте је примао и код своје куће, пођеднако расположен, спреман да им пружи помоћ и да се са њима нашали и поприча.
Ж. Б.
