Фотомонографија Ковиља из пера Бошка Брзића

Како каже, фото-монографија није настала случајно. Припремао ју је деценијама, стално обузет мишљу да ли ће успети да је заврши, и сада вели како осећа велико задовољство што је дочекао да у деветој деценији оствари младалачки сан.

- Ова књига је, надам се, прва у серији свеобухватних монографија о Ковиљу и Ковиљчанима, и да ће се и убудуће наћи неко од Ковиљчана који ће овај посао наставити у следећим вековима – каже Бошко Брзић, велики познавалац прошлости тог питомог подунавског села које је дало немали број значајних личности међу којима Лаза Костић предњачи.

Без намере да изиграва историчара, и пред читаоце износи сува факта, Бошко Брзић је као средство да прикаже своје мештане и село одабрао фотографију, коју сматра једном од најважнијих тековина до којих је човек дошао.

- Имао сам прилике више пута да чујем да слика говори све – прича Брзић. -  А ако не говори баш све, она, сигурно говори много. Зато хвала фотографији, хвала техници, хвала науци, која нем је толико учинила, толико нас задужила да јој се никада нећемо моћи одужити.

У том Брзићевом последњем ауторском делу, нашле су се фотографије с почетка до самог краја прошлог века Ковиља и његових житеља, које заиста на најсликовитији начин, говоре о том месту, сачувавши од заборава како личности, тако и поједине куће и призоре којих више нема.

Део њих прикупио је Брзићев отац Андрија (1913 -1990), који је на сина пренео љубав према фотографији.

- Мој отац је имао  пријатеља фотографа у комшилуку Милета Мила Иђошког који му је увек давао ако шта има занимљиво од фотографија – каже Брзић. – Тако се у нашој породичној колекцији нашла фотографија партизана који су 15.октобра 1944. године ослободили Ковиљ, и та ми је посебно драга. Има ту још доста занимљивих фотографија из Другог светског рата, као што су оне из такозваних мункаша, односно принудног рада на који су Ковиљчани, па и он, били присиљени. Где год је мој отац боравио на принудном раду, гледао је да набави фотографију и града и фирме. Сакупљао је и разгледнице. Све разгледнице које је добио поштом сачувао као и писма.

Осим што су саме по себи драгоцено сведочанство прошлости, у колекцији Бошка Брзића коју је од оца наследио, оне добијају на значају због тога што на полеђини сваке од њих стоји ко је на фотографији, а понеке имају записан датум.

Следећи очев пример Бошко Брзић је формирао збирку, која се мери хиљадама фотографија, из које је одабрао четири стотине и разврстао у неколико поглавља у књизи, трудећи се да прикаже сву разноликост живота у месту током прошлог века. Свака од њих има и пропратни текст.

Тако се у тој ковиљској мнографији могу видети разгледнице манастира из 1900. и 1901. године, фотографије ветрењаче Марка Л. Милића, вршидби из различитих периода, бербе у винограду Бранка Попова, аутобуса породице Шапоњац из 1941, гостионице Емила Коларова, ковиљског српског црквеног певачког друштва „Ковиље“, плаже поред Тикваре, мачкара на Божић 1957, фудбалера „Шајкаша“, кафанског живота, до многобројних догађаја који се се одигравали у Ковиљу и личности које си га походиле или данас живе у њему. У сваком случају довољно да се зарони у прошлост и стекне слика о слојевитим наслагама битисања села и Ковиљчана.

Зорица Милосављевић