Fotomonografija Kovilja iz pera Boška Brzića

Kako kaže, foto-monografija nije nastala slučajno. Pripremao ju je decenijama, stalno obuzet mišlju da li će uspeti da je završi, i sada veli kako oseća veliko zadovoljstvo što je dočekao da u devetoj deceniji ostvari mladalački san.

- Ova knjiga je, nadam se, prva u seriji sveobuhvatnih monografija o Kovilju i Koviljčanima, i da će se i ubuduće naći neko od Koviljčana koji će ovaj posao nastaviti u sledećim vekovima – kaže Boško Brzić, veliki poznavalac prošlosti tog pitomog podunavskog sela koje je dalo nemali broj značajnih ličnosti među kojima Laza Kostić prednjači.

Bez namere da izigrava istoričara, i pred čitaoce iznosi suva fakta, Boško Brzić je kao sredstvo da prikaže svoje meštane i selo odabrao fotografiju, koju smatra jednom od najvažnijih tekovina do kojih je čovek došao.

- Imao sam prilike više puta da čujem da slika govori sve – priča Brzić. -  A ako ne govori baš sve, ona, sigurno govori mnogo. Zato hvala fotografiji, hvala tehnici, hvala nauci, koja nem je toliko učinila, toliko nas zadužila da joj se nikada nećemo moći odužiti.

U tom Brzićevom poslednjem autorskom delu, našle su se fotografije s početka do samog kraja prošlog veka Kovilja i njegovih žitelja, koje zaista na najslikovitiji način, govore o tom mestu, sačuvavši od zaborava kako ličnosti, tako i pojedine kuće i prizore kojih više nema.

Deo njih prikupio je Brzićev otac Andrija (1913 -1990), koji je na sina preneo ljubav prema fotografiji.

- Moj otac je imao  prijatelja fotografa u komšiluku Mileta Mila Iđoškog koji mu je uvek davao ako šta ima zanimljivo od fotografija – kaže Brzić. – Tako se u našoj porodičnoj kolekciji našla fotografija partizana koji su 15.oktobra 1944. godine oslobodili Kovilj, i ta mi je posebno draga. Ima tu još dosta zanimljivih fotografija iz Drugog svetskog rata, kao što su one iz takozvanih munkaša, odnosno prinudnog rada na koji su Koviljčani, pa i on, bili prisiljeni. Gde god je moj otac boravio na prinudnom radu, gledao je da nabavi fotografiju i grada i firme. Sakupljao je i razglednice. Sve razglednice koje je dobio poštom sačuvao kao i pisma.

Osim što su same po sebi dragoceno svedočanstvo prošlosti, u kolekciji Boška Brzića koju je od oca nasledio, one dobijaju na značaju zbog toga što na poleđini svake od njih stoji ko je na fotografiji, a poneke imaju zapisan datum.

Sledeći očev primer Boško Brzić je formirao zbirku, koja se meri hiljadama fotografija, iz koje je odabrao četiri stotine i razvrstao u nekoliko poglavlja u knjizi, trudeći se da prikaže svu raznolikost života u mestu tokom prošlog veka. Svaka od njih ima i propratni tekst.

Tako se u toj koviljskoj mnografiji mogu videti razglednice manastira iz 1900. i 1901. godine, fotografije vetrenjače Marka L. Milića, vršidbi iz različitih perioda, berbe u vinogradu Branka Popova, autobusa porodice Šaponjac iz 1941, gostionice Emila Kolarova, koviljskog srpskog crkvenog pevačkog društva „Kovilje“, plaže pored Tikvare, mačkara na Božić 1957, fudbalera „Šajkaša“, kafanskog života, do mnogobrojnih događaja koji se se odigravali u Kovilju i ličnosti koje si ga pohodile ili danas žive u njemu. U svakom slučaju dovoljno da se zaroni u prošlost i stekne slika o slojevitim naslagama bitisanja sela i Koviljčana.

Zorica Milosavljević