(FOTO) DNEVNIK U IĐOŠU Vredni i složni meštani koji se rado okupljaju i druže; Niti manjeg sela niti više manifestacija

I kako uđete u mesto tako vas ubrzo dočekuju velelepne krošnje lipa, sibirskog bresta i ponekih četinara koji previsoke letnje temperature iole čine podnošljivijim. A još kad upoznate meštane koji vas svesrdno dočekaju, stavivši sve obaveze i probleme postrani, onda boravak, razume se, biva još ugodniji.

– Moji Iđošani su vredni i pošteni ljudi – naglašava predsednica Saveta MZ Iđoš Ivanka Grujić, premda izuzetno nostalgična za vremenima kad je bilo više meštana, više druženja, a vala i više razumevanja.

– Ja sam dete ovog sela, tu su mi koreni, tu sam odrasla, tu su mi deca, porodica, komšije moje, tu mi je i groblje... Stvarno mogu da pružim kvalitet, da uradimo štagod treba da poboljšamo uslove i nešto novo omogućimo današnjoj deci. Naravno, uvek ima nekih problema, ali ništa nije nerešivo, a uz dogovor dosta toga postižemo.

A to se najbolje održava u činjenici da broj stanovnika polako opada, za razliku od većine drugih sela u kojima se svake decenije drastično izmeni demografska slika. Tako u Iđošu trenutno prespava oko 1.400 stanovnika koji se bave raznim poljoprivrednim granama ili rade u Kikindi i Senti.

– Ljudi se bave voćarstvom, vinogradarstvom, uzgajaju kukuruz, pšenicu, suncokret i odnedavno uljanu repicu, a imamo i one koji drže koze, ovce i krave – veli Grujićeva. – Takođe, kod nas u selu imamo i pilanu, ribnjak, nekoliko prodavnica...

Imaju i sportske klubove, što nije mala stvar – fudbalski, rukometni i savate. Imaju i ozbiljno Kulturno-umetničko društvo „Milivoj Omorac”, u okviru kog drže folklornu, dramsku, horsku i  literarnu sekciju. Pa, malo li je?

Crkva manastirskog karaktera i isceliteljskih moći

Pravoslavni hram posvećen Svetim Arhangelima Mihailu i Gavrilu zidan je od 1787. do 1802. godine u samom centru Iđoša. Pre 17 godina, kada je protonamesnik Dragan Dragoljub Kovrlija došao u iđošku parohiju, zdanje je bilo porpilično ruinirano, ali danas, budući da se već deceniju intenzivno sanira i sređuje, crkva je pravi velelpni simbol sela s kojim već vekovima stasava.

– Kada sam došao, selo je bilo veće, ali je crkva bila u dosta lošoj finansijskoj situaciji, poprilično oronula, morali smo da čekamo bolja vremena i dočekali smo ih – veli za „Dnevnik” protonamesnik Kovrlija, dodajući da su s obnovom počeli 2016. godine. – Prvo smo uradili krovnu konstrukciju, svodovi su unutra bili ugroženi, a prošle godine smo je okrečili i uradili ikone. Planiramo da uradimo još nove pločice, grejanje, a i stolariju koja je dotrajala.

Drvene klupe moraju da škripe, premda sve ređe, budući da je venčanja sve manje (možda jedno godišnje), dok krštenja bude oko 20. A na bogosluženjima pojavi se tridesetak Iđošana.

– Mi smatramo da je ovo manastirska crkva, jer ima dosta onih kojima je pomogao boravak ovde – dodaje naš sagovornik, podsećajući da je u Iđošu preminuo i monah prepodobni Rafailo Banatski prilikom boravka u prethodnoj crkvi koja je bila na drugoj lokaciji u selu. – Imamo velike planove u vezi obnove crkve, možda neću dočekati da se završi jer imam godinu dana do penzije, ali onaj ko dođe posle mene imaće uslove za rad koje ja nisam imao kad sam došao.

– Naš Dom kulture je lep i velik, sa sve bioskopskom salom, ali već godinama unazad tražimo da nam poprave krov. Pola zgrade je neiskorišteno, naročito sprat, a imamo ideju da gore napravimo muzej u kom bismo izložili stare stvari koja su udurženja prikupila, a napravili bismo i igraonicu i čitaonicu za decu – priča naša sagovornica, dodajući da se trenutno sređuje Lovački dom koji je predviđen da služi i kao restorančić za različite skupove.

A da se Iđošani okupljaju i druže – i te kako je istina! U novootvorenom ogranku Narodne biblioteke održavaju razne književne večeri, brojne manifestacije (od Fijakerijade, Susreta vinara i vinogradara, Dana sela, „Hajdemo na bubalice”, pa do turnira) okupljaju meštane, premda je nekad i dovoljno sesti na klupu ispred kuće kako bi se razgovori desili. Kao u stara dobra vremena... 

Od 2015. godine Iđoš je bogatiji za još jedno udruženje – ono koje se bavi negovanjem tradicije, narodnih običaja i rukotvorina – Udruženje žena „Vreteno”. Idejni tvorac je meštanka Brankica Mikalački, inače i danas, skoro deceniju kasnije, na čelu organizacije koja broji dvadesetak članica svih uzrasta.

– U toku godine stavljamo fokus na manifestacije koje organizujemo, a među njima su „Uskršnje čarolije” kada organizujemo radionice su za decu i etno kamp, zatim Dani sela kada su angažovana sva udruženja, tada imamo i samostalne izložba slika naših lokalnih umetnika i književne večeri, potom sledi „Fetival čikova” koji smo prvi put ove godine organizovale kako bismo sačuvale od zaborava tradicionlana jela, onda već osam godina pravimo „Iđoške đakonije” što je gastronomska manifestacija sa izložbom obrednih peškira i starinskih kolača, i najzad manifestacija „U susret Badnjaku i Božiću” – nabraja naša sagovornica, ponosna što godinama uspeva da realizuje događaje u kojima uživaju svi meštani, ali i gosti.

Premda je sve uvek na nivou, Mikalački priznaje da nema mnogo ljudi koji aktivno učestvuju u organizaciji, iako je svi podržavaju, ali ipak nedostaje masovnosti. A kako bi ih motivisala da se priključe, sve više se obraćaju deci koja vole kreativan rad i druženja.

– Mi naše rukotvorine prodajemo u Novom Sadu i iako to nije mnogo, nama mnogo znači. Bavimo se vezom, pletenjem, heklanjem, pravimo odevne predmete, igračke, stolnjake, kuvarice... Naravno, učestvujemo i na drugim manifestacijama, a počele smo i sve više da idemo na izlete – napominje Brankica Mikalački koja je bezuslovna podrška svojim damama, ne krijući da nekad i podršci treba podrška.

Pod imenom Heđešhas (od mađarskih reči „bregovit” i „crkva”) 1339. godine prvi put se pominje selo koje i dan–danas živi na istoj lokaciji ali pod novim nazivom – Iđoš. Od nastanka pa do sredine 17. veka tu su živeli uglavnom Mađari, da bi se potom spominjali Srbi (u selu Idios za vreme Turaka).

Današnje ime ima dve verzije nastanka: od mađarske reči „hiđoš” koja znači „brdovit”, budući da oko sela i danas postoje brežuljci, dok se drugo značenje vezuje za dolazak Srba i uzvikivanje „idi još, idi još”!

U Iđošu na površini od pet hektara nalazi se i arheološki lokalitet Gradište, koji datira s kraja bronzanog i početka gvozdenog doba. Na tom mestu pronađeni su ostaci neolitskog naselja.

Tekst i foto: 

Lea Radlovački