(ФОТО) ДНЕВНИК У БАТРОВЦИMA Велике шансе за туризам уз Босут
Након десетак минута стајања пред пругом на излазу из Шида ка Вашици, бројања вагона која миле пред кључалом хаубом нашег возила, настављамо пут ка југу, ка Батровцима.
Стижемо до места у ком срећемо једино раднике који су изливали бетон око споменика палим борцима у Другом светском рату, а потом се налазимо са чланом Савета Месне заједнице Батровци Бојаном Вучковићем, једним од ретких мештана који су успели да ослободе преподне од обавеза и дочекају ретке госте из „Дневника”.
– Ако се овако настави, Батровци ће постати викенд насеље за десет година – вели Вучковић, додајући да је од Нове године преминуло шесторо мештана, а ниједно дете се није родило. – Основна школа нам је до четвртог разреда и има само троје деце, а старији онда иду у Вашицу. Рецимо, у септембру неће бити првака. Имамо једну учитељицу која држи то једно комбиновано одељење, али кажу да нам неће гасити школу.
– Нису се нама људи одселили из села, већ има доста момака који су у својим најбољим годинама били по ратиштима, а онда се одали алкохолу и остали сами. Тај тренд је настављен, па у селу имамо сигурно 40 момака, од 70-ог годишта на овамо, који се нису оженили јер нису ни заинтересовани. Увек кажем, једино шта би нам помогло јесте један аутобус пун девојака, па да се и њих десетак задржи, било би добро – тврди наш саговорник који је одрастао у Батровцима и ипак се оженио и има троје деце, што је доказ да ко хоће, може.
Међутим, они који су успели да оснују породицу, углавном спавају у Шиду, нарочито због деце и обавеза, али су свакодневно у Батровцима због земље и стоке.
– Људи се баве ратарством, сеју соју и кукуруз, репа је избрисана али може, једноставно нема заинтересованих више, не знам зашто. А од сточара мислим да сам ја тренутно један од најјачих и то са пет свиња – вели у шали наш саговорник.
Премда им је граница на километар-два, мана је што немају могућност да се прикључе на ауто–пут у правцу ка Загребу, те морају да иду преко Адашеваца.
– Нама је памћење јако кратко. Кроз село нам је до 2003-2004. године дневно пролазило на десетине камиона, јер су ишли на терминал „Имос” Шид, а о томе нико не прича. Зато нам је пут до Вашице такав какав је, све флека преко флеке. То је искидано још тада, мада верујем да ће нам Општина Шид то средити у неком тренутку. Такође, до 1995. смо имали на десетине тенкова у селу, око хиљаду војника, раскопали су нам целу Пинкијеву улицу која је данас најнасељенија, а асфалт је урађен тек пре две године – подсећа Вучковић.
(Бојан Вучковић)
У налету сећања напомиње и да су куће некада у Батровцима коштале свега 2-3 хиљаде марака, па ко их је тада купио доживљавао је подсмех комшилука, али данас их, без динара улагања, могу продати бар за 20.000 евра!
– Прелепа нам је позиција и то управо због Босута – каже наш саговорник. – Пре неколико месеци је осам километара реке претворено у Парк природе „Мали Босут”, па је сад забрањено да се људи возе моторним чамцима, да пецају где желе... Тешко мештани прихватају ту промену. Ово је сиромашно место, људи немају прилику да оду на море, њима је ова река све. Сваке године нам Општина изађе у сусрет и да песак, па средимо плажу, али ако нам је забране, неће бити добро. Шта нам онда значи што имамо Босут?
Било како било, будући да Батровци имају велики атар и 1.700 хектара под шумом, Вучковић потенцијал села види у туризму а не у пољопривреди.
На основу археолошког локалитета Градина, које додуше припада вашичком атару али је на граници са батровачким, указује да се у пределу реке Босут живело још у неолиту. Међутим, када је реч баш о селу Батровци, оно што смо успели да сазнамо јесте да је у питању веома старо место. Ни мештани с којима смо причали, па ни свепаметни интернет, немају више информација о њему, осим да први поуздани писмени подаци датирају из 1578. године, као и да је осмолетка „Вук Караџић” зидана 1888. године и данас је под заштитом државе.
– Треба да се направе преноћишта, бунгалови, толико празних кућа имамо... Али проблем је што људи који имају пара не размишљају у том правцу, само гледају да купе сваки јутар земље. А они који немају новца, имају идеје које не могу да реализују – тврди наш саговорник.
А кад се то једног дана оствару, надајући се да ће бити у скоријој будућности, село ће факат живнути; власници продавница више неће постављати питање да ли је економски оправдано да отворе радњу у селу; прикључење на ауто–пут више неће бити дилема већ потреба; квалитетна понуда ће постати обавезна, што ће довести до тога да удружења живну, мештани се активирају, па чак и осете потенцијал останка. До тада, ето прилике да упознате Батровце и Батровчане – 12. јула трк на славу села, Петровдан, када се, ако ништа друго, бар добро једе, пије и забавља!
Премда за Батровце важи да се усред дана не може видети жива душа – те да голотињи на цести не би имао ко да сведочи – међутим, уколико се задесите у сеоској кафани „Благи пад”, е онда схватате да има макар једно место које је колико-толико живо 24 часа.
– Ми дању радимо на бело, а ноћу на црно – збија шале власник Жељко Малешевић. – Дођи да видиш унутра каква је то ординација! Направили смо дневну собу да можемо да гледамо фудбал. Овде ти је ракија 60 динара, кафа 70. Можеш да се шукнеш за 500 динара! Има нас пет-шест оваких попут мене, а ја сам највећи потрошач, пијем ради промета.
И заиста, унутар кафане је идеално за галаму која никоме не смета, гледање утакмица, снимање видео-клипова (попут оног за шанком на песму „Паук” Ере Ојданића, гуглајте слободно, вероватно сте и видели снимак једаред), док је башта резервисана за мирније друштво, редовну јутарњу клијентелу и „прикупљање” гостију с улице.
– Е, ево га Гојко Павловић, наш цветак–зановетак, њега да сликаш и да га ставите на насловницу „Дневника” ако може! Он је 2007. ишао на Звезде Гранда, био је у Курсаџијама, сад ћу ти пустити и његов снимак, знаш га сигурно, он је и прославио Батровце – напомиње наш домаћин.
И стиже чувени Гојко, упознајемо се са ликом и делом, блиставом каријером овог Батровчанина, који је баш тог преподнева купио неколико коза како би правио козји сир. Само један од бизниса којим се ова громада од човека (у сваком смислу) бави у животу, будући да је портир у ловишту, а и фудбалски тренер. Тако сви тврде...
– Ја сам се опаметио од тада, али ти си изгледа полудио – добацује Гојко Жељку и онда крећу класична препуцавања и пребацивања у шали а која само локалци могу да растумаче.
Текст и фото: Леа Радловачки