(FOTO) DNEVNIK U BATROVCIMA Velike šanse za turizam uz Bosut

Truckavim asfaltom najzad stižemo do Bosuta preko kog ulazimo u batrovački atar i najzad u selo u koje smo se prošle nedelje zaputili.

Stižemo do mesta u kom srećemo jedino radnike koji su izlivali beton oko spomenika palim borcima u Drugom svetskom ratu, a potom se nalazimo sa članom Saveta Mesne zajednice Batrovci Bojanom Vučkovićem, jednim od retkih meštana koji su uspeli da oslobode prepodne od obaveza i dočekaju retke goste iz „Dnevnika”.

– Ako se ovako nastavi, Batrovci će postati vikend naselje za deset godina – veli Vučković, dodajući da je od Nove godine preminulo šestoro meštana, a nijedno dete se nije rodilo. – Osnovna škola nam je do četvrtog razreda i ima samo troje dece, a stariji onda idu u Vašicu. Recimo, u septembru neće biti prvaka. Imamo jednu učiteljicu koja drži to jedno kombinovano odeljenje, ali kažu da nam neće gasiti školu.

U Batrovcima ovih dana prespava manje od 200 ljudi, a tako mali broj stanovnika je posledica ratova devedesetih.

– Nisu se nama ljudi odselili iz sela, već ima dosta momaka koji su u svojim najboljim godinama bili po ratištima, a onda se odali alkoholu i ostali sami. Taj trend je nastavljen, pa u selu imamo sigurno 40 momaka, od 70-og godišta na ovamo, koji se nisu oženili jer nisu ni zainteresovani. Uvek kažem, jedino šta bi nam pomoglo jeste jedan autobus pun devojaka, pa da se i njih desetak zadrži, bilo bi dobro – tvrdi naš sagovornik koji je odrastao u Batrovcima i ipak se oženio i ima troje dece, što je dokaz da ko hoće, može.

Međutim, oni koji su uspeli da osnuju porodicu, uglavnom spavaju u Šidu, naročito zbog dece i obaveza, ali su svakodnevno u Batrovcima zbog zemlje i stoke.

– Ljudi se bave ratarstvom, seju soju i kukuruz, repa je izbrisana ali može, jednostavno nema zainteresovanih više, ne znam zašto. A od stočara mislim da sam ja trenutno jedan od najjačih i to sa pet svinja – veli u šali naš sagovornik.

Premda im je granica na kilometar-dva, mana je što nemaju mogućnost da se priključe na auto–put u pravcu ka Zagrebu, te moraju da idu preko Adaševaca.

– Nama je pamćenje jako kratko. Kroz selo nam je do 2003-2004. godine dnevno prolazilo na desetine kamiona, jer su išli na terminal „Imos” Šid, a o tome niko ne priča. Zato nam je put do Vašice takav kakav je, sve fleka preko fleke. To je iskidano još tada, mada verujem da će nam Opština Šid to srediti u nekom trenutku. Takođe, do 1995. smo imali na desetine tenkova u selu, oko hiljadu vojnika, raskopali su nam celu Pinkijevu ulicu koja je danas najnaseljenija, a asfalt je urađen tek pre dve godine – podseća Vučković.

U naletu sećanja napominje i da su kuće nekada u Batrovcima koštale svega 2-3 hiljade maraka, pa ko ih je tada kupio doživljavao je podsmeh komšiluka, ali danas ih, bez dinara ulaganja, mogu prodati bar za 20.000 evra!

– Prelepa nam je pozicija i to upravo zbog Bosuta – kaže naš sagovornik. – Pre nekoliko meseci je osam kilometara reke pretvoreno u Park prirode „Mali Bosut”, pa je sad zabranjeno da se ljudi voze motornim čamcima, da pecaju gde žele... Teško meštani prihvataju tu promenu. Ovo je siromašno mesto, ljudi nemaju priliku da odu na more, njima je ova reka sve. Svake godine nam Opština izađe u susret i da pesak, pa sredimo plažu, ali ako nam je zabrane, neće biti dobro. Šta nam onda znači što imamo Bosut?

Bilo kako bilo, budući da Batrovci imaju veliki atar i 1.700 hektara pod šumom, Vučković potencijal sela vidi u turizmu a ne u poljoprivredi.

Na osnovu arheološkog lokaliteta Gradina, koje doduše pripada vašičkom ataru ali je na granici sa batrovačkim, ukazuje da se u predelu reke Bosut živelo još u neolitu. Međutim, kada je reč baš o selu Batrovci, ono što smo uspeli da saznamo jeste da je u pitanju veoma staro mesto. Ni meštani s kojima smo pričali, pa ni svepametni internet, nemaju više informacija o njemu, osim da prvi pouzdani pismeni podaci datiraju iz 1578. godine, kao i da je osmoletka „Vuk Karadžić” zidana 1888. godine i danas je pod zaštitom države.

– Treba da se naprave prenoćišta, bungalovi, toliko praznih kuća imamo... Ali problem je što ljudi koji imaju para ne razmišljaju u tom pravcu, samo gledaju da kupe svaki jutar zemlje. A oni koji nemaju novca, imaju ideje koje ne mogu da realizuju – tvrdi naš sagovornik.

A kad se to jednog dana ostvaru, nadajući se da će biti u skorijoj budućnosti, selo će fakat živnuti; vlasnici prodavnica više neće postavljati pitanje da li je ekonomski opravdano da otvore radnju u selu; priključenje na auto–put više neće biti dilema već potreba; kvalitetna ponuda će postati obavezna, što će dovesti do toga da udruženja živnu, meštani se aktiviraju, pa čak i osete potencijal ostanka. Do tada, eto prilike da upoznate Batrovce i Batrovčane – 12. jula trk na slavu sela, Petrovdan, kada se, ako ništa drugo, bar dobro jede, pije i zabavlja!

Premda za Batrovce važi da se usred dana ne može videti živa duša – te da golotinji na cesti ne bi imao ko da svedoči – međutim, ukoliko se zadesite u seoskoj kafani „Blagi pad”, e onda shvatate da ima makar jedno mesto koje je koliko-toliko živo 24 časa.

– Mi danju radimo na belo, a noću na crno – zbija šale vlasnik Željko Malešević. – Dođi da vidiš unutra kakva je to ordinacija! Napravili smo dnevnu sobu da možemo da gledamo fudbal. Ovde ti je rakija 60 dinara, kafa 70. Možeš da se šukneš za 500 dinara! Ima nas pet-šest ovakih poput mene, a ja sam najveći potrošač, pijem radi prometa.

I zaista, unutar kafane je idealno za galamu koja nikome ne smeta, gledanje utakmica, snimanje video-klipova (poput onog za šankom na pesmu „Pauk” Ere Ojdanića, guglajte slobodno, verovatno ste i videli snimak jedared), dok je bašta rezervisana za mirnije društvo, redovnu jutarnju klijentelu i „prikupljanje” gostiju s ulice.

– E, evo ga Gojko Pavlović, naš cvetak–zanovetak, njega da slikaš i da ga stavite na naslovnicu „Dnevnika” ako može! On je 2007. išao na Zvezde Granda, bio je u Kursadžijama, sad ću ti pustiti i njegov snimak, znaš ga sigurno, on je i proslavio Batrovce – napominje naš domaćin.

I stiže čuveni Gojko, upoznajemo se sa likom i delom, blistavom karijerom ovog Batrovčanina, koji je baš tog prepodneva kupio nekoliko koza kako bi pravio kozji sir. Samo jedan od biznisa kojim se ova gromada od čoveka (u svakom smislu) bavi u životu, budući da je portir u lovištu, a i fudbalski trener. Tako svi tvrde...

– Ja sam se opametio od tada, ali ti si izgleda poludio – dobacuje Gojko Željku i onda kreću klasična prepucavanja i prebacivanja u šali a koja samo lokalci mogu da rastumače.

Tekst i foto: Lea Radlovački