Дворци Војводине: У Конаку ђаци, вра­не у сто­лет­ним кро­шња­ма

По­ро­ди­ца Да­ни­јел, ко­ја је јер­мен­ског по­ре­кла, има­ла је ве­ли­ке по­се­де не са­мо у Ко­на­ку, не­го и обли­жњем Ста­ром Ле­цу са два двор­ца, а пле­мић­ку ти­ту­лу до­би­ла је 1725. го­ди­не. У двор­цу у Ко­на­ку, сме­ште­ном крај пу­та ко­ји пре­се­ца се­ло, у бли­зи­ни ре­чи­це Бр­за­ве на из­ла­ску пре­ма Вр­шцу, са­да је Основ­на шко­ла “Вук Ка­раџић”.

Зда­ње је спо­ме­ник кул­ту­ре од ве­ли­ког зна­ча­ја, а и парк ко­ји га окру­жу­је је под за­шти­том као при­род­но до­бро од ве­ли­ког зна­ча­ја дру­ге ка­те­го­ри­је. Уре­ђе­ни парк и дво­рац чи­не це­ли­ну склад­них и не­сум­њи­вих вред­но­сти, али ни­је јед­но­став­но и ла­ко све то чу­ва­ти са скром­ним ма­те­ри­јал­ним мо­гућ­но­сти­ма.

Уз глав­ну згра­ду двор­ца ко­ја је гро­фов­ској по­ро­ди­ци Да­ни­јел слу­жи­ла за ста­но­ва­ње, из­гра­ђе­на је и јед­на скром­ни­ја гра­ђе­ви­на за ста­но­ва­ње би­ро­ша и слу­га, а не­што уда­ље­ни­ји су би­ли ко­њу­шни­ца и оста­ли еко­ном­ски објек­ти. Дво­рац је при­зем­на по­ду­жно ори­јен­ти­са­на гра­ђе­ви­на си­ме­трич­не осно­ве. Сво­јом ар­хи­тек­ту­ром и кон­цеп­ци­јом пред­ста­вља леп при­мер јед­но­став­ног, по­ду­жног кла­си­ци­стич­ког објек­та, на­ме­ње­ног лук­су­зном ста­но­ва­њу спа­хиј­ске по­ро­ди­це. Пор­тик на ју­жној стра­ни је бо­га­то де­ко­ри­сан са шест јон­ских сту­бо­ва ко­ји се у кров­ној зо­ни за­вр­ша­ва­ју укра­сним ве­за­ма, као и по­лу­кру­жним сте­пе­ни­штем за из­лаз у парк. На се­вер­ној фа­са­ди пор­тик има че­ти­ри јон­ска сту­ба. Рас­по­ред про­зо­ра на фа­са­да­ма је рит­ми­чан и ускла­ђен са уну­тра­шњим рас­по­ре­дом про­сто­ри­ја.

По­сед гро­фа Ла­сла Да­ни­је­ла у Ко­на­ку се про­сти­рао на 2.758 ка­та­стар­ских ју­та­ра, имао је ве­ли­ку ер­ге­лу ко­ња са 150 чи­сто­крв­них гр­ла до­бре ре­пу­та­ци­је, а по­знат је био и по ста­ду од око 1.000 по­дол­ских го­ве­да. Би­бли­о­те­ка двор­ца има око 2.000 књи­га, а гроф Ла­сло Да­ни­јел по­се­до­вао је из­у­зет­ну фи­ла­те­ли­стич­ку збир­ку од не­ко­ли­ко сто­ти­на хи­ља­да по­штан­ских мар­ки­ца из Евро­пе.   

На­кон Ве­ли­ког ра­та, ка­да је овај део Ба­на­та при­пао Кра­ље­ви­ни Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца, већ  у пр­вој аграр­ној ре­фор­ми зе­мљо­по­сед­ни­ку гро­фу Да­ни­је­лу је 1919. го­ди­не од­у­зет ве­ли­ки део зе­мље и по­де­љен се­ља­ци­ма. Зе­мљо­по­сед­ник је та­да био у ве­ли­кој ди­ле­ми да ли да оста­не у Ко­на­ку, или оде. Гроф се са мно­го­број­ном род­би­ном од­лу­чио за пре­се­ле­ња у Ма­ђар­ску. Дво­рац, за­јед­но с пар­ком и пре­о­ста­лих 20 хек­та­ра га­здин­ства Ла­сло Да­ни­јел је про­дао бе­о­град­ском ин­ду­стри­јал­цу Ко­сти Или­ћу. Он је ов­де осно­вао фа­бри­ку за из­ра­ду кон­фек­ци­је ко­ју је раз­ра­дио и на­сле­дио ње­гов син Вла­да Илић, ујед­но и по­след­њи вла­сник има­ња, пре не­го што је на­кон Дру­гог свет­ског ра­та све - кон­фи­ско­ва­но.

Под кро­вом гро­фов­ског двор­ца нај­пре је би­ло си­ро­ти­ште за не­збри­ну­ту де­цу, а од 1959. го­ди­не ту је сме­ште­на шко­ла. По­чет­ком се­дам­де­се­тих го­ди­на у двор­цу се на­ла­зио и На­став­ни цен­тар за прев­дој­нич­ку обу­ку Скуп­шти­не оп­шти­не Се­чањ. Ка­ко је у том пе­ри­о­ду обје­кат био за­тво­ре­ног ти­па са огра­ни­че­ним при­сту­пом и под стал­ним над­зо­ром, те окол­но­сти су до­при­не­ле да дво­рац са пра­те­ћим објек­ти­ма и пар­ком бу­де не­го­ван и очу­ван.

Кон­зер­ва­тор­ски ра­до­ви на двор­цу су ра­ђе­ни 1984. и 1988. го­ди­не. Основ­на шко­ла “Вук Ka­rayić”, ко­ју по­ха­ђа 50 ђа­ка, под јед­ним кро­вом ста­рог зда­ња има све што је по­треб­но. Ди­рек­тор­ка Ме­ри­ма Ја­њић сма­тра да су учи­о­ни­це до­вољ­но про­стра­не за при­хват и бо­ра­вак до 20 де­це, та­ко да успе­шно ег­зи­сти­ра у бив­шим пле­мић­ким ода­ја­ма на не­што ви­ше од хи­ља­ду ква­дра­та.

“На рас­по­ла­га­њу нам је осам учи­о­ни­ца, има­мо ка­би­нет за ин­фор­ма­ти­ку, па и ма­њу фи­скул­тур­ну са­лу. Дво­рац у ко­ме је не­ка­да жи­ве­ла гро­фов­ска по­ро­ди­ца то­ли­ко је про­стран да све  са­да има­мо под јед­ним кро­вом. По­што је дво­рац под за­шти­том др­жа­ве сред­ства за об­но­ву сла­бо до­би­ја­мо, а за тро­шко­ве те­ку­ћег одр­жа­ва­ња и нај­ну­жни­је по­тре­бе но­вац из свог buyеta до­ти­ра оп­шти­на Се­чањ. Ра­ди­ли смо про­је­кат да би оства­ри­ли сред­ства из Фон­да­ци­је Вла­до Ди­вац, да би се из­вр­ши­ла за­ме­на про­зо­ра, али се на то­ме ста­ло. По­тре­бе за ула­га­њи­ма има јер је сто­ла­ри­ја ло­ша, по­себ­но спољ­ни др­ве­ни про­зо­ри ко­ји про­па­да­ју, а тре­ба­ло би та­ко­ђе об­но­ви­ти и фа­са­ду“, ука­зу­је ди­рек­тор­ка Ме­ри­ма Ја­њић. 

У по­моћ­ним згра­да­ма гр­фов­ског зда­ња на­ла­зи се за­ба­ви­ште, два ста­на и школ­ска ку­хи­ња. Дво­рац и по­моћ­не згра­де су окру­же­ни пар­ком на по­вр­ши­ни од два хек­та­ра, ко­ји та­ко­ђе ни­је јед­но­став­но и ла­ко одр­жа­ва­ти. Ам­би­јент је­сте гро­фов­ски, ме­ђу­тим, по­што је све под за­шти­том као кул­тур­но или при­род­но до­бро, ди­рек­тор­ка Ја­њић ука­зу­је да по­те­шко­ћу пред­ста­вља то што је за све што тре­ба ура­ди­ти нео­п­ход­но тра­жи­ти одо­бре­ња За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре или За­во­да за за­шти­ту при­ро­де.

“Има­мо про­бле­ма са вра­на­ма, по­што су у око­ли­ни по­се­че­не шу­ме, а у пар­ку ко­ји нас окру­жу­је су сто­лет­на ста­бла др­ве­ћа ко­ја су ви­со­ка, пти­це тра­же где да сме­сте гне­зда. Парк нам је пун вра­на, ко­је су под за­шти­том и не сме­мо да их ди­ра­мо, та­ко да сва­ко ју­тро по­моћ­но осо­бље шко­ле мо­ра да очи­сти љу­ља­шке и клац­ка­ли­це и све оста­ло, да би де­ца мо­гла без­бед­но да бо­ра­ве и игра­ју се“ са­зна­је­мо од ди­рек­тор­ке Ја­њић.

У дво­ри­шту шко­ле у пар­ку су два игра­ли­шта ко­ја по­ред ђа­ка ко­ри­сти и омла­ди­на се­ла, а по­што се парк про­сти­ре на два хек­та­ра знат­но по­сла из­и­ску­је ко­ше­ње тра­ве и укуп­но одр­жа­ва­ње. Сав те­рет па­да на шко­лу, ма­да би мо­гла при­по­мо­ћи и МЗ Ко­нак, али на те зах­те­ве увек сти­жу од­го­во­ри да је шко­ла ко­ри­сник ових до­ба­ра под ре­жи­мом за­шти­те и да тре­ба да их одр­жа­ва.

“Не­ка­ко се до­ви­ја­мо“, на­по­ми­ње ди­рек­тор­ка Ја­њић. “Има­мо у се­лу По­љо­при­вред­но пред­у­зе­ће “Гра­ни­чар” ко­је је у при­ват­ном вла­сни­штву, али нам по­ма­жу та­ко што усту­пе ма­ши­не за ко­ше­ње тра­ве у пар­ку, или обез­бе­де го­ри­во“. 

Ми­ло­рад Ми­тро­вић