ДВА ВЕКА ГЛАСОВИТЕ СОМБОРСКЕ ПИЈАЦЕ У ЛАНЦИМА Пазарити се мора, посебно петком
СОМБОР: Мада централна градска Пијаца у ланцима постоји више од два века, широј јавности је позната по, тек нешто „млађем“, сунчаном сату и необичном муралу на прочељу Плебаније, односно уреда Римокатоличке жупе сомборске, који продавце и купце, најмногобројније петком, опомиње „Један од ових ти је последњи“, алудирајући на неизесност живљења што не утиче на склоност Сомбораца да масовно посећују своју најомиљенију пијацу.
Пијаца у ланцима, јер само њу Сомборци за праву пијацу и признају, настала је још далеке 1820. године кад је Иштван Естергоми, тадашњи сенатор Града и председник Католичке црквене општине, предложио и исходовао у Вармеђи да се мале пијаце до Жупног двора и на овој страни од Градске куће, заокруже и ланцима ограде. У ту сврху Католичка црквена општина дозначила је 292 форинте, а и сам Естергоми је сносио део трошкова. Тако су настале Пијаце у ланцима (тек после у именицу једнине се преметнуше), пошто су између 25 црвенкастих мраморних и онижих стубова, од којих највећи број њих недостаје, разапети ланци, као за одбрану константинопољског Златног рога, дебели.
Због ове инвестиције дуго времена је убирана пијачарина припадала Плебанији, после га једнопартијска соц-држава узела под своје и тако дан-дањи пијачари од инкасаната ЈКП-а „Пословни простор“ сваки дан стрепе. Ни везу зелениша не продају, а ево их са све блокчићима у рукама. Ал’ такав је живот пијачарски, одвајкада без поштовања спрам паорске и салашарске муке и зноја.
Памте и боље дане стари сомборски пијачари- произвођачи, јер још су и њихове бабе и деде штајервагеном поврће из гласовитих башта купусинских и салашарских на „Пијацу у ланцима“ довозили, а деца у слами до првог сванућа и уласка у варош труцкањем успављивана. Сада се на овој пијаци налазе и унучад паорска која, поред продаје помаже и око газдашага, мада их често старе муштерије у широком луку обилазе, неповерљиве према пирсинзима и прстеновима украшеним палчевима унучади оба пола, ал’ таква је данас младеж, све и ако је са села ил’ салаша.
На једној од тезги друга мука мучи Ружу, којој се старе муштерије обраћају са „стрина“, јер је такав обичај у њеном старом крају, Равним котарима, из којих је туђом вољом, палежом и оружјем овереном, у другу равницу дошла. Додуше код ње се парадајз помидором зове, а црном луку је шпицнамен капула, па како се ко снађе. Сва срећа па је онкрај вароши кућицу са огромном баштом успела себи да купи, па се сад истим послом, повртарским, бави. Само да их не угуше ови накупци и прекупци што кинеску капулу и македонски помидор на шлепере довозе. Не наравно због ње, ма није ни она ни комшиница по тезги Мирјана, салашарка из Ненадића или Јања, агроном по образовању која продаје само органски, у оближњем Светозар Милетићу узгојено поврће, јер нису оне поред својих башта и поља на накупце спале. Не продаје ништа сем домаћег ни Влада што је још као дете у брање кукуруза из Босне дошао, а да се ради о искључиво овдашњој домаћој повртарској производњи у очи се куне и тамнопути Омер, дошао из „Лесковац пре ћетрес године“, кућу сазидао, децу овде изродио...
Мада, ако пораните и са првим сванућем крај пијаце прошетате, највећи број продаваца тиска се испред камиона са БГ, ЛЕ и ВР регистарским таблицама, да ли терају накупце или пазаре, на вама је да закључите... За сада су, од овакве конкуренције сигурне само снаше у згради намењеној продаји свежег пилећег меса, млека и сирева. Док то дође из пусте Турске или Маћедоније, ускваси се, па си џабе и петљао. А муштерије Пијаце у ланцима као да се у ова два века нису промениле. И даље на сваку цену примедбу имају, а ни непрестано опипавање робе није им страно. И тако скоро сваког дана ова два последња века, јер можда ти је један од ових последњи, али пазарити се мора.
М. Миљеновић
