DVA VEKA GLASOVITE SOMBORSKE PIJACE U LANCIMA Pazariti se mora, posebno petkom
SOMBOR: Mada centralna gradska Pijaca u lancima postoji više od dva veka, široj javnosti je poznata po, tek nešto „mlađem“, sunčanom satu i neobičnom muralu na pročelju Plebanije, odnosno ureda Rimokatoličke župe somborske, koji prodavce i kupce, najmnogobrojnije petkom, opominje „Jedan od ovih ti je poslednji“, aludirajući na neizesnost življenja što ne utiče na sklonost Somboraca da masovno posećuju svoju najomiljeniju pijacu.
Pijaca u lancima, jer samo nju Somborci za pravu pijacu i priznaju, nastala je još daleke 1820. godine kad je Ištvan Estergomi, tadašnji senator Grada i predsednik Katoličke crkvene opštine, predložio i ishodovao u Varmeđi da se male pijace do Župnog dvora i na ovoj strani od Gradske kuće, zaokruže i lancima ograde. U tu svrhu Katolička crkvena opština doznačila je 292 forinte, a i sam Estergomi je snosio deo troškova. Tako su nastale Pijace u lancima (tek posle u imenicu jednine se premetnuše), pošto su između 25 crvenkastih mramornih i onižih stubova, od kojih najveći broj njih nedostaje, razapeti lanci, kao za odbranu konstantinopoljskog Zlatnog roga, debeli.
Zbog ove investicije dugo vremena je ubirana pijačarina pripadala Plebaniji, posle ga jednopartijska soc-država uzela pod svoje i tako dan-danji pijačari od inkasanata JKP-a „Poslovni prostor“ svaki dan strepe. Ni vezu zeleniša ne prodaju, a evo ih sa sve blokčićima u rukama. Al’ takav je život pijačarski, odvajkada bez poštovanja spram paorske i salašarske muke i znoja.
Pamte i bolje dane stari somborski pijačari- proizvođači, jer još su i njihove babe i dede štajervagenom povrće iz glasovitih bašta kupusinskih i salašarskih na „Pijacu u lancima“ dovozili, a deca u slami do prvog svanuća i ulaska u varoš truckanjem uspavljivana. Sada se na ovoj pijaci nalaze i unučad paorska koja, pored prodaje pomaže i oko gazdašaga, mada ih često stare mušterije u širokom luku obilaze, nepoverljive prema pirsinzima i prstenovima ukrašenim palčevima unučadi oba pola, al’ takva je danas mladež, sve i ako je sa sela il’ salaša.
Na jednoj od tezgi druga muka muči Ružu, kojoj se stare mušterije obraćaju sa „strina“, jer je takav običaj u njenom starom kraju, Ravnim kotarima, iz kojih je tuđom voljom, paležom i oružjem overenom, u drugu ravnicu došla. Doduše kod nje se paradajz pomidorom zove, a crnom luku je špicnamen kapula, pa kako se ko snađe. Sva sreća pa je onkraj varoši kućicu sa ogromnom baštom uspela sebi da kupi, pa se sad istim poslom, povrtarskim, bavi. Samo da ih ne uguše ovi nakupci i prekupci što kinesku kapulu i makedonski pomidor na šlepere dovoze. Ne naravno zbog nje, ma nije ni ona ni komšinica po tezgi Mirjana, salašarka iz Nenadića ili Janja, agronom po obrazovanju koja prodaje samo organski, u obližnjem Svetozar Miletiću uzgojeno povrće, jer nisu one pored svojih bašta i polja na nakupce spale. Ne prodaje ništa sem domaćeg ni Vlada što je još kao dete u branje kukuruza iz Bosne došao, a da se radi o isključivo ovdašnjoj domaćoj povrtarskoj proizvodnji u oči se kune i tamnoputi Omer, došao iz „Leskovac pre ćetres godine“, kuću sazidao, decu ovde izrodio...
Mada, ako poranite i sa prvim svanućem kraj pijace prošetate, najveći broj prodavaca tiska se ispred kamiona sa BG, LE i VR registarskim tablicama, da li teraju nakupce ili pazare, na vama je da zaključite... Za sada su, od ovakve konkurencije sigurne samo snaše u zgradi namenjenoj prodaji svežeg pilećeg mesa, mleka i sireva. Dok to dođe iz puste Turske ili Maćedonije, uskvasi se, pa si džabe i petljao. A mušterije Pijace u lancima kao da se u ova dva veka nisu promenile. I dalje na svaku cenu primedbu imaju, a ni neprestano opipavanje robe nije im strano. I tako skoro svakog dana ova dva poslednja veka, jer možda ti je jedan od ovih poslednji, ali pazariti se mora.
M. Miljenović
