Ђорђе Скокић: Џаба муземо кад накупци скидају кајмак

Живео је и у Гајдобри, где му је и тазбина, као ветеринар у некадашњем „Јединству“ водио инкубаторску станицу и фарму бројлера, запатио стадо од 270 оваца расе илдефранс, у селу је било и око 1.000 уматичених крава, али све током за сточарство просперитетних осамдесетих.

„Уместо да напредујемо, бројчано стање је заиста јадно у поређењу са оним какво је било пре три-четири деценије“, вајка се Ђорђе, познатији по надимку Лалко, наслеђеном од оца Лазара, својевремено једном од најбољих ковача и поткивача у овом делу сремског Подунавља.

„Нас шесторица смо 2007. напустили државну Ветеринарску станицу у Бачкој Паланци, јер се и у ову струку умешала политика, па је тада моћни Г-17 поставио за директора свога човека. Одлучили смо да у Гајдобри региструјемо „Војвођански вет“, прву приватну ветеринарску станицу у покрајини. Опремили смо и амбуланте у Силбашу, Деспотову, Младенову, а у Нештину и за атар Визића, добили од месне заједнице на коришћење просторије, које смо адаптирали. Све иде како ваља и тренутно имамо на плати седам запослених.

С пуно носталгије памти Скокић како се на овим просторима Бачке говедарство значајно унапредило 1974. Јер тада је реномирани новосадски Ветеринарски институт, увезао из Аустрије стадо стеоних јуница, шарено говече типа сименталца, али и бикове, што је нарочито унапредило млекарство Гајдобре, Силбаша, Карађорђева...

„Сећам се да су тада у Пивницама, рецимо, четири пута месечно откупљивана товна јунади. Било је преко хиљаду крава музара, а данас једва двадесетак домаћина држи око 150 грла. Гајдобри је годишње гајила између 25.000 до 27.000 свиња. Све смо то знали, јер улазимо у свако домаћинство које нешто држи и храни. Данас је свега много мање, истина бар је све уматичено а држава премира колико може.“

Наглашава како је и смањено тржишта, некада се преко границе подавало и по стотине хиљада тона меса, а данас је ударна медијска вест када неко успе да извезе 20 тона.

„Била нам је некада држава велика, моћна и свет за њу отворен, свако село имало је кооперацију, а данас царују накопци и плаћају кад и како им је воља“, огорчен је Скокић.

„Кооперације не само да су биле поуздани партнери сточарима, већ и гарант наплате свега што се прода. Од сточарства је све мања зарада, цену млека диктирају откупљивачи по њиховим мерилима квалитета. Кад продаје стоку за клање домаћин је у проблему са (не)сигурним купцем. Цене обарају накупци, јер им је једини циљ, наравно, зарада. Код свиња је ситуација још чуднија, јер се дешава, што није било никад, да се у појединим периодима изједначи цена живе мере прасади и товљеника, па чак прасе буде по килу јефтиније. Ту нема калкулација, ни сигурне рачунице, све је лутрија. Али ја сам још млад пензионер, једва трошим прву годину, па помажем својим пријатељима и колегама кад ме зову и имају пуно посла. Колико ми је у делокругу да могу одрадити, али се не либим ни других послова.“

Текст и фото: М. Суџум