„Дневник” у вишевековном селу – Локве

И можда није најидеалније време посетити тај крај баш усред дрског децембра, али сву ту меланхолију насумице пресецају весели светлећи путокази празника који пристижу. То је некако и јасно, нарочито кад сте упозорени с тим да Локванци воле забаву и да се веселе.

- У току године имамо неколико манифестација, од шварглијаде, гулашијаде за сеоску славу, турнира, фестивала фолклора, програма за децу - набраја млади председник Савета Месне заједнице Локве Дариан Тапалага, који је одлучио да остане веран свом месту, упркос студијама у Темишвару и понеким боравцима на Западу и преко океана. - Осетио сам да могу нешто да направим за ово село, да помогнем, тако да сам, по доласку на ову функцију септембра 2019. године, основао Фудбалски клуб „Банатул“, будући да га нисмо имали седам година. Нисмо имали ни терен, па смо уложили два милиона динара, добили смо и донације из иностранства, и за годину дана све направили, оградили, поставили нове голове, а план нам је за следећу годину и да направимо свлачионице.

Осим поменутих радова, Локве могу да се похвале и реконструисаним Домом културе који је уређен цакум-пакум и сада озбиљно функционише окупљајући разна удружења, библиотеку, али и просторије за разна дешавања.

- Једино шта нам је сад најнеопходније јесте сређивање путева, јер наша инфраструктура је стара и треба санирати критичне рупе - каже Тапалага, очекујући да ће тај подухват бити готов већ до краја године. - Планови за наредну годину су да променимо канте за смеће у парку, на школском фудбалском терену ћемо поправити трибине.

Чини се, ’вако наоко, Локве лепо функционишу, а како се по кафанама прича и сабира, само ове године су пољопривредници свеукупно око 1,5 милиона евра уложили у механизацију.

- Јесте ово село најбогатије у околини, и шире - поносан је наш домаћин, свестан да је то једна од предности одласка чланова фамилије у иностранство, јер уз помоћ њихових донација не би овде толико глатко живели они који су решили да остану.

Ипак, бољка им је, бар како то они виде, што имају много младих нежења, док је тешко наћи неудату цуру од 30 и кусур година. Али, за разлику од већине других мањих места, Локве макар имају да понуде својим младима неки посао, јер имају прилику да наставе да воде газдинства или да се запосле у неким од фабрика и задруга. Тек неколицина посеже ка Алибунару зарад посла, док, наравно, има и оних који иду у иностранство у потрази за бољим животом.

- Први талас је био шездесетих и седамдесетих, а последњих десетак година су поново масовно кренули, нарочито како су добили и румунско држављанство, па могу да раде било где у Европској унији - наводи Тапалага.

Али, нигде није домаћа ракија као она из банатског дворишта, а неки се куну да такву срећу ни франци не купују.

Како су се Румуни из Влашке доселили у Локве, тако је врло брзо и настала основна школа у том месту, чак 1765. године. Од самог настанка није мењала локацију, али изглед и број ђака и те како јесте.

У, рекло би се, златно доба Локава, давне 1963. године, ова институција памти и 606 вредних ученика, док данас скоро шест пута мање малишана има прилику да упамти те школске дане. Наставу сви до једног, без обзира на нацију, похађају на румунском језику, али српски уче као нематерњи језик, па кад неко дете и сретнете на улици, обратите му се, уме разговетно и јасно да вам одговори.

- Мало смо место, па се и даље деца јављају старијима - каже директор локвансе осмолтеке „3. октобар“ Јон Сфера, неплански нас угостивши и упознавши са школом коју, како вели, нон-стоп реновира како би деца имала адекватне услове и стандарде. - Од почетка су ми најважнији били ред, рад и дисциплина, тако нам и цела зграда изгледа.

Леа Радловачки