„Dnevnik” u viševekovnom selu – Lokve

I možda nije najidealnije vreme posetiti taj kraj baš usred drskog decembra, ali svu tu melanholiju nasumice presecaju veseli svetleći putokazi praznika koji pristižu. To je nekako i jasno, naročito kad ste upozoreni s tim da Lokvanci vole zabavu i da se vesele.

- U toku godine imamo nekoliko manifestacija, od švarglijade, gulašijade za seosku slavu, turnira, festivala folklora, programa za decu - nabraja mladi predsednik Saveta Mesne zajednice Lokve Darian Tapalaga, koji je odlučio da ostane veran svom mestu, uprkos studijama u Temišvaru i ponekim boravcima na Zapadu i preko okeana. - Osetio sam da mogu nešto da napravim za ovo selo, da pomognem, tako da sam, po dolasku na ovu funkciju septembra 2019. godine, osnovao Fudbalski klub „Banatul“, budući da ga nismo imali sedam godina. Nismo imali ni teren, pa smo uložili dva miliona dinara, dobili smo i donacije iz inostranstva, i za godinu dana sve napravili, ogradili, postavili nove golove, a plan nam je za sledeću godinu i da napravimo svlačionice.

Osim pomenutih radova, Lokve mogu da se pohvale i rekonstruisanim Domom kulture koji je uređen cakum-pakum i sada ozbiljno funkcioniše okupljajući razna udruženja, biblioteku, ali i prostorije za razna dešavanja.

- Jedino šta nam je sad najneophodnije jeste sređivanje puteva, jer naša infrastruktura je stara i treba sanirati kritične rupe - kaže Tapalaga, očekujući da će taj poduhvat biti gotov već do kraja godine. - Planovi za narednu godinu su da promenimo kante za smeće u parku, na školskom fudbalskom terenu ćemo popraviti tribine.

Čini se, ’vako naoko, Lokve lepo funkcionišu, a kako se po kafanama priča i sabira, samo ove godine su poljoprivrednici sveukupno oko 1,5 miliona evra uložili u mehanizaciju.

- Jeste ovo selo najbogatije u okolini, i šire - ponosan je naš domaćin, svestan da je to jedna od prednosti odlaska članova familije u inostranstvo, jer uz pomoć njihovih donacija ne bi ovde toliko glatko živeli oni koji su rešili da ostanu.

Ipak, boljka im je, bar kako to oni vide, što imaju mnogo mladih neženja, dok je teško naći neudatu curu od 30 i kusur godina. Ali, za razliku od većine drugih manjih mesta, Lokve makar imaju da ponude svojim mladima neki posao, jer imaju priliku da nastave da vode gazdinstva ili da se zaposle u nekim od fabrika i zadruga. Tek nekolicina poseže ka Alibunaru zarad posla, dok, naravno, ima i onih koji idu u inostranstvo u potrazi za boljim životom.

- Prvi talas je bio šezdesetih i sedamdesetih, a poslednjih desetak godina su ponovo masovno krenuli, naročito kako su dobili i rumunsko državljanstvo, pa mogu da rade bilo gde u Evropskoj uniji - navodi Tapalaga.

Ali, nigde nije domaća rakija kao ona iz banatskog dvorišta, a neki se kunu da takvu sreću ni franci ne kupuju.

Kako su se Rumuni iz Vlaške doselili u Lokve, tako je vrlo brzo i nastala osnovna škola u tom mestu, čak 1765. godine. Od samog nastanka nije menjala lokaciju, ali izgled i broj đaka i te kako jeste.

U, reklo bi se, zlatno doba Lokava, davne 1963. godine, ova institucija pamti i 606 vrednih učenika, dok danas skoro šest puta manje mališana ima priliku da upamti te školske dane. Nastavu svi do jednog, bez obzira na naciju, pohađaju na rumunskom jeziku, ali srpski uče kao nematernji jezik, pa kad neko dete i sretnete na ulici, obratite mu se, ume razgovetno i jasno da vam odgovori.

- Malo smo mesto, pa se i dalje deca javljaju starijima - kaže direktor lokvanse osmolteke „3. oktobar“ Jon Sfera, neplanski nas ugostivši i upoznavši sa školom koju, kako veli, non-stop renovira kako bi deca imala adekvatne uslove i standarde. - Od početka su mi najvažniji bili red, rad i disciplina, tako nam i cela zgrada izgleda.

Lea Radlovački