ДНЕВНИК у вишевековном селу - Лок

Под небом које мења ћуд и ветровима упетљан, лежи село крај Дунава снивајући бољи дан. Импулс му је све слабији и некако сетнији, сећају се мештани да је некад био сретнији. Судбу Лока и уморни дах старости бајколики пејзаж бар чува од пропасти.

Село Лок спомиње се у списима још с краја 16. века и до данас се налазио на две локације. Својевремено је ово место било седиште општине и припадало је Шајкашком батаљону, заједно са Тителом, Мошорином и Виловом. Лок има школу од 1763. године у којој је један од учитеља био и Аврам Завишић, предак Светозара Милетића.

Становника све је мање, до хиљаду се броје, а живе од говеда, кукуруза, пшенице и соје. Има и оних који по фирмама неким раде, док млади будућност у градовима граде. Сложно живе Срби, Мађари, Роми, Хрвати, ваљда јер их баш све иста мука прати.

- Све улице су асфалтиране, остао је још један део, посули смо га туцаником, па ће и он бити бетониран цео - каже Андреа Лајко, председница Савета Месне заједнице Лок, а реч је о делу са две-три куће које чине нови сеоски блок. - Уредили смо и атарски пут ка Дунаву, да се може доћи до њива, јер тај нам се проблем из године у годину слива.

Све остало фино ради, а водовод тек одлично; чека их нови резервоар. У даљој будућности и азбестне цеви ће мењати; ал’ прво ће с радовима на гасу и канализацији кренути.

- Лане смо на Дому здравља урадили фасаду, а ове године ћемо прећи и на ову зграду - појашњава нам Лајко и уверљиво додаје да им за те радове још Дом културе остаје. - Урадили смо ћуприју, поставили бехатон и оградицу, а средили смо и нови простор за пијацу. Трудимо се да ослушкујемо потребе наших људи и излазимо им у сусрет колико нам се за то могућности нуди.

Највећи им је сада проблем неограђена депонија, јер смеће којекуда бацају.... Има и оних који са стране дођу и прљаво остављају, па се Лочани једе пошто за њима чисте и село чувају.

- Дунав нам је близу, на километар-два, тамо наши иду и преко зиме и лета - прича наша саговорница, спомињући плажу и кућице за камповање, али и да највише њих иде на Тису јер је тамо сређеније.

Шумарци крај реке и плодоносна спора вода, идеални су за оне који уживају од (рибо)лова. У Локу је и оних који се природом и гљивама баве, окупљају се око друштва „Форланд” и активно раде. Имају „Печуркијаду”, традиционалну фешту лети, зато правац на паприкаш онај ко се на време сети.

- Имамо све што треба да има место од хиљаду становника: фудбалере, фолклораше и пензионера који су активни често - поносна је на сусељане млада председница Лока, те додаје да деца иду и у Тител јер тамо су карате, бокс и одбојка.

Ал’ пре но што уђете ил’ изађете из тога села, дочекују вас и испрате перната створења бела. А на шору најчешће се чује упрегнутих коња кас, па тек онда трактори и тек по који људски глас.   

Лочани кажу да из њиховог места воде два пута - један ка граду, а други на гробље, а мртва је трка на коју страну више људи оде. Али кад се све сабере, мештани су у страху да им је село пред изумирањем, да им је теже да опстану и све болније да се присећају како је њихов родни крај некад изгледао.

- Ово што ја радим се зове шверц-комерц, па шта друго могу? Петљам крај с крајем... Самохрани сам родитељ, али сам извео два ђака, сина и ћерку, на пут. Шта да вам кажем, мора се. Одрекао сам се цигара, одрекао сам се свега... Добро је за здравље, плус и уштедим мало паре - прича нам насмејани Драган Васић, који је степениште испред Дома културе претворио у мини трговину, кад већ нема ко да се ту окупља и забавља уз музику као некад. - Не знам ни сам шта ме је задржало у Локу. Ово је некад било лепо село, а сада мислим да изумире, нема људи. Некад нас је било по 150 омладинаца, сад их нема 20. Момци се не жене, можда неће обавезе, а они, у ствари, хоће да се жене, али неће младе девојке да дођу овде на село! У вама је проблем.

Када би могао, Драган би најпре то променио - покушао би да задржи младе, али не зна како би то урадио. Неки кажу да је ствар далеко једноставније - кад сељак буде десет пута више зарађивао него они у Новом Саду, онда ће се и млади вратити, односно неће ни одлазити.

Кад нема школе, седамнаестогодишњи Марко Мрва помаже старијим мештанима, те смо тако и затекли у једној од акција, баш док је комшији, деда Богољубу Ћирићу, чистио олук. Каже да му ништа није тешко, нарочито што може лепо да се заради, а и није да има шта друго да ради у слободно време.

- Увек се нађе нешто да се ради, само ако хоћеш - тврди Марко, признајући да у Локу нема ништа занимљиво за омладину, те и кад се друже, често одлазе некуд са стране. - Никако се не забављамо овде, како и да се организујемо?

Док га слуша, деда Богољуб само гунђа како данас не може ни бесног кера да нађе да ради, јер млади само пију, лежу кад стигну, па их не можеш ни пробудити ујутру. То, очито, није случај с Марком који, како каже, устаје већ око 8 ујутру без проблема.

- Ееееее, кад смо ми били млади, било је омладине, дружили смо се, није било тих мобилних, састајали смо се, свако вече се окупљали на ћошку, свирали хармонику, певали - са сетом се присећа старији Лочанин.

Леа Радловачки