DNEVNIK u viševekovnom selu - Lok

Pod nebom koje menja ćud i vetrovima upetljan, leži selo kraj Dunava snivajući bolji dan. Impuls mu je sve slabiji i nekako setniji, sećaju se meštani da je nekad bio sretniji. Sudbu Loka i umorni dah starosti bajkoliki pejzaž bar čuva od propasti.

Selo Lok spominje se u spisima još s kraja 16. veka i do danas se nalazio na dve lokacije. Svojevremeno je ovo mesto bilo sedište opštine i pripadalo je Šajkaškom bataljonu, zajedno sa Titelom, Mošorinom i Vilovom. Lok ima školu od 1763. godine u kojoj je jedan od učitelja bio i Avram Zavišić, predak Svetozara Miletića.

Stanovnika sve je manje, do hiljadu se broje, a žive od goveda, kukuruza, pšenice i soje. Ima i onih koji po firmama nekim rade, dok mladi budućnost u gradovima grade. Složno žive Srbi, Mađari, Romi, Hrvati, valjda jer ih baš sve ista muka prati.

- Sve ulice su asfaltirane, ostao je još jedan deo, posuli smo ga tucanikom, pa će i on biti betoniran ceo - kaže Andrea Lajko, predsednica Saveta Mesne zajednice Lok, a reč je o delu sa dve-tri kuće koje čine novi seoski blok. - Uredili smo i atarski put ka Dunavu, da se može doći do njiva, jer taj nam se problem iz godine u godinu sliva.

Sve ostalo fino radi, a vodovod tek odlično; čeka ih novi rezervoar. U daljoj budućnosti i azbestne cevi će menjati; al’ prvo će s radovima na gasu i kanalizaciji krenuti.

- Lane smo na Domu zdravlja uradili fasadu, a ove godine ćemo preći i na ovu zgradu - pojašnjava nam Lajko i uverljivo dodaje da im za te radove još Dom kulture ostaje. - Uradili smo ćupriju, postavili behaton i ogradicu, a sredili smo i novi prostor za pijacu. Trudimo se da osluškujemo potrebe naših ljudi i izlazimo im u susret koliko nam se za to mogućnosti nudi.

Najveći im je sada problem neograđena deponija, jer smeće kojekuda bacaju.... Ima i onih koji sa strane dođu i prljavo ostavljaju, pa se Ločani jede pošto za njima čiste i selo čuvaju.

- Dunav nam je blizu, na kilometar-dva, tamo naši idu i preko zime i leta - priča naša sagovornica, spominjući plažu i kućice za kampovanje, ali i da najviše njih ide na Tisu jer je tamo sređenije.

Šumarci kraj reke i plodonosna spora voda, idealni su za one koji uživaju od (ribo)lova. U Loku je i onih koji se prirodom i gljivama bave, okupljaju se oko društva „Forland” i aktivno rade. Imaju „Pečurkijadu”, tradicionalnu feštu leti, zato pravac na paprikaš onaj ko se na vreme seti.

- Imamo sve što treba da ima mesto od hiljadu stanovnika: fudbalere, folkloraše i penzionera koji su aktivni često - ponosna je na suseljane mlada predsednica Loka, te dodaje da deca idu i u Titel jer tamo su karate, boks i odbojka.

Al’ pre no što uđete il’ izađete iz toga sela, dočekuju vas i isprate pernata stvorenja bela. A na šoru najčešće se čuje upregnutih konja kas, pa tek onda traktori i tek po koji ljudski glas.   

Ločani kažu da iz njihovog mesta vode dva puta - jedan ka gradu, a drugi na groblje, a mrtva je trka na koju stranu više ljudi ode. Ali kad se sve sabere, meštani su u strahu da im je selo pred izumiranjem, da im je teže da opstanu i sve bolnije da se prisećaju kako je njihov rodni kraj nekad izgledao.

- Ovo što ja radim se zove šverc-komerc, pa šta drugo mogu? Petljam kraj s krajem... Samohrani sam roditelj, ali sam izveo dva đaka, sina i ćerku, na put. Šta da vam kažem, mora se. Odrekao sam se cigara, odrekao sam se svega... Dobro je za zdravlje, plus i uštedim malo pare - priča nam nasmejani Dragan Vasić, koji je stepenište ispred Doma kulture pretvorio u mini trgovinu, kad već nema ko da se tu okuplja i zabavlja uz muziku kao nekad. - Ne znam ni sam šta me je zadržalo u Loku. Ovo je nekad bilo lepo selo, a sada mislim da izumire, nema ljudi. Nekad nas je bilo po 150 omladinaca, sad ih nema 20. Momci se ne žene, možda neće obaveze, a oni, u stvari, hoće da se žene, ali neće mlade devojke da dođu ovde na selo! U vama je problem.

Kada bi mogao, Dragan bi najpre to promenio - pokušao bi da zadrži mlade, ali ne zna kako bi to uradio. Neki kažu da je stvar daleko jednostavnije - kad seljak bude deset puta više zarađivao nego oni u Novom Sadu, onda će se i mladi vratiti, odnosno neće ni odlaziti.

Kad nema škole, sedamnaestogodišnji Marko Mrva pomaže starijim meštanima, te smo tako i zatekli u jednoj od akcija, baš dok je komšiji, deda Bogoljubu Ćiriću, čistio oluk. Kaže da mu ništa nije teško, naročito što može lepo da se zaradi, a i nije da ima šta drugo da radi u slobodno vreme.

- Uvek se nađe nešto da se radi, samo ako hoćeš - tvrdi Marko, priznajući da u Loku nema ništa zanimljivo za omladinu, te i kad se druže, često odlaze nekud sa strane. - Nikako se ne zabavljamo ovde, kako i da se organizujemo?

Dok ga sluša, deda Bogoljub samo gunđa kako danas ne može ni besnog kera da nađe da radi, jer mladi samo piju, ležu kad stignu, pa ih ne možeš ni probuditi ujutru. To, očito, nije slučaj s Markom koji, kako kaže, ustaje već oko 8 ujutru bez problema.

- Eeeeee, kad smo mi bili mladi, bilo je omladine, družili smo se, nije bilo tih mobilnih, sastajali smo se, svako veče se okupljali na ćošku, svirali harmoniku, pevali - sa setom se priseća stariji Ločanin.

Lea Radlovački