Дневник у вишевековном селу – Дупљаја

А онда наилазите до Дупљаје, одлично позициниране између центара двеју општина, територијално припадајући белоцркванској, из које становништво минимално бежи и традиционално се бави пољопривредом.

- Имамо изузетно плодно земљиште, зато људи и одлучују да се баве пољопривредом - објашњава млади и новоизабрани председник Савета Месне заједнице Дупљаја Милош Миленковић. - Овде се углавном узгајају кукуруз и сунцокрет, а имамо и доста сточара који држе овце и краве. Кажем вам, прилично нам погодно тле за свашта нешто...

Међутим, кад су у питању најмлађи, којих има педесетак у основној школи од првог до четвртог разреда, за њих нема ама баш никаквих активности у селу, те на фолклор одлазе у оближње Јасеново, у ком похађају разреде од петог до осмог, или у центар општине.

- За све што нам је потребно, идемо у Белу Цркву, некад и трипут дневно - прича наш саговорник. - Било би добро да обезбедимо неки квалитетан садржај за децу, неки спорт, било шта, само да имају неки хоби. Зато ми као месна заједница желимо да наместимо дечје игралиште у парку, то за сад планирамо. Имамо и друге планове, али прво да урадимо шта треба за децу, па онда све остало.

Неки од планова су изградња капеле на сеоском гробљу, а с радовима ће се почети колико ове године, будући да је пројекат спреман, новац опредељен, само се чека на извођача. И православну цркву би требало утегнути, али ту је прича мало чудна...

- Има потребе за сређивањем, али доста дуго нисмо имали попа у селу, двадесетак година, па се у последњих пет-шест година променила три или четири попа. Не знам да ли је до њих, или нама нико није одговарао, нисмо их прихватили, неке оправдано неке не... Сад имамо младог дечка и доста је коректан, задовољни смо с њим, надамо се да ће основати породицу са супругом и да ће остати ту - каже Миленковић.

Иначе, у Дупљаји живи око 700 становника распоређених у 250 домаћинстава, у којима се већински говоре српски, румунски, хрватски и ромски језик. Кажу да немају много празних кућа, а и оне које чекају на нове власнике, продају се по цени од 15.000 евра.

Милан и Велина Сирови живе у уговореном браку већ 37 година и, иако је тај луди камен био под морање, како кажу, трпе се, а кључ за успешно трпљење јесу поштовање и толеранција, јер љубав је за „ове млађе“. И управо тако је Милан пољопривредник и глава породице, а Велина шија и госпођа домаћица.

- Руку на срце, немамо ми правог шефа - појашњава домаћин, али акценат ставља на стање у пољопривреди која их далеко више мучи од свих љубавних проблема. - Да вам кажем да не ваља, онда испадне да нам стално нешто фали, у суштини, могло би да буде боље, то је дефинитивно. Може да се живи, али смо некад живели боље, додуше пре десет година сам био млађи, па ми није било тешко као сад. Али, ја бих волео, ујутру кад устанем, да знам, да сам сигуран да ли ће уопште да буде позитивне нуле на крају месеца, а та неизвесност, то ми се не свиђа!

На четрдесетак јутара узгајају кукуруз, сунокрет и пшеницу, док у дворишту имају око 50 кока носиља, једну крмачу, прасиће и три свиње од 70 кила које ће да закољу на јесен да имају за замрзивач.

- Нисмо ми баш толико незадовољни, није да немамо, али се све више вртимо у круг, сваштаримо, а имамо година да нисмо за јурњаву напред - закључује Сирови о суровој реалности.

- Овде је најлепша локација на којој се налазимо, ту нам је и Караш на ком имамо плажицу и извор веома квалитетне воде која је увек 11 степени хладна. А пре свега, имамо тишину и мир, па је и безбедније за децу - истиче предности Дупљаје њен домаћин из Месне заједнице. - Мења се све с развојем технологије... Увек сам планирао да ћу се у будућности бавити пољопривредом и то је нешто што сам стално потенцирао у школи, али сам брзо изгубио вољу са тим. Што да будем на сунцу, кад могу у канцеларији, да имам редовна месечна примања уместо да гледам у небо шта ће бити, да ли ће бити. Доста се све променило, људи су се отуђили, деца се све мање друже. Ко је ово могао да замисли, не можеш сад да замислиш шта ће бити за пет година...

Леа Радловачки