„Дневник” у стогодишњем селу – Банатски Соколац
- Сваком је своје село мило, драго, има душу, па тако је и нама с Банатским Соколцем, он ми је у срцу, ту сам рођен и одрастао, ту су моји - прича нам домаћин села председник Савета Месне заједнице Јован Илић, који је један од ретких који је одлучио да се задржи у свом родном селу. - Увек може да буде боље, планирамо неке радове, и шта год можемо, ми ћемо урадити за наше село.
Тако је у плану да се у неком тренутку асфалтирају поједине улице, да се изгради капела на гробљу, да ураде трим стазу у школском дворишту у које већ годинама предано улажу у спортске терене и безбедност оних који ту воле да проводе слободно време.
- Лети нам долазе млади и из околних места, играју одбојку на песку, па онда организујемо и турнире у фудбалу и одбојци - каже наш саговорник, додајући да се њих десетак младих, колико их и има у Соколцу, иначе окупљају у простријама Месне заједнице где играју стони тенис, карте и слично. - Млади углавном беже у веће градове као што су Нови Сад и Београд, а доста њих се преселило у Вршац и Пландиште. Ко оде из села, никад се не врати овде да живи...
Такав манир довео је до тога да у Соколцу, који је подељен на два дела - леви део села Чађавицу и десни део Јатаган - тренутно преспава свега 160 становника, основаца има можда петоро-шесторо и они иду у школу у Великој Греди. Али, ако ништа друго, зато има посла за сваког ко жели да ради.
- Наши мештани су углавном запослени по јавним предузећима или у кланици, али људи се овде претежно баве пољопривредом - наводи Илић. - Сточарство нам је у опадању, али будући да имамо добру земљу, пољопривредници узгајају соју, жито, кукуруз...
Рапидно опадање броја становника довело је до тога да Банатски Соколац, који је некад имао три радње, сада остане на једној и „на климавим ногама”, јер власници немају рачуна да је држе. Амбуланта ради четири пута месечно, а апотеку никад нису ни имали. За дивно чудо, чак и две кафане, врло су успешно затворене. Све потребе које мештани имају, испуњавају у Пландишту, чија близина је и предност и мана.
- Нико од нас није размишљао у том правцу да ће нам село бити још мање. Ипак, човек се навикне и на то, јер не можеш ништа да промениш. Али, међусобно одлично функционишемо, лети правимо радне акције и баш се доста људи одазове да помогне - закључује млади Илић.
- Ја имам с ким да се дружим и попијем јутарњу кафу, али већ мало даље кад идете, све је празно, или су у кућама матори људи који имају више од 80 година - каже нам мештанин Банатског Соколца Милан Недимовић, пензионер који је по струци био ветеринар.
И управо тај старосни просек у селу је оно што је највише допринело да село изгледа другачије него што је било. Млади су отишли, остали су матори, па ни нема неке даље филозофије.
- Искрено, не смета ми што идем у Пландиште, чак ми причињава задовољство да се мало прошетам - наставља Недимовић, уз ког је верни чувар матори четвороножни ловац Пенги. - Ја волим Соколац, ту сам рођен, ту сам одрастао. Има још увек друштва, није велико али је добро, како треба... Имам мир, тишину, онда и можеш да нађеш неки свој смисао за живот. И кад немам шта да радим, увек нађем себи неког посла да не бих дангубио.
Сад већ давне 2005. године у Банатском Соколцу настао је музички фестивал „Роцк Village” који је ово сеоце сместило на светску туристичку мапу. Манифестацију је основао мештанин Мирко Миљуш, који је иначе почасни конзул Јамајке, а на идеју да подигне споменик јамајчанском реге музичару Роберту Бобу Марлију, дошао је четири године касније када је биста и подигнута у дворишту некадашње основне школе.
- Овај фестивал је донео посебну славу селу - каже председник Савета Јован Илић. - Како су године пролазиле, фестивал је растао и осети се да га нема већ две године, јако нам фали. Надамо се да ћемо ове године успети опет да га организујемо.
Леа Радловачки
