„Дневник” у селу с именом и презименом: Михајлово

Та грађевина, која је саграђена 1832. године од набоја, требало би да се реновира и у плану је да ове године добије нов кров, а оргуље, које су свакако важан детаљ још од 1902. године, биће коначно репариране.

Заправо, цело то банатско село надомак Зрењанина кокетира с традицијом и културом коју староседеоци негују од 14. века, али и просперитетном будућношћу у коју улажу сами мештани, општина и покрајина, али и Република Мађарска.

Заповедник небеске војске и чувар

Михаил је архангел, принц анђела, заповедник небеске војске, сматра се у јеврејској, хришћанској и исламској традицији. Помиње се још у Старом Завету и у свакој од поменутих религија има важну улогу. Хришћани га сматрају заштитником Саборне цркве и победником над Сатаном, као и чуварем православне вере.

Ненормално много новца улажу у наше младе, нарочито пољопривреднике и привреднике, објашњава нам секретар Месне заједнице Михајлово Иштван Фламан.

Мађарској је циљ, додаје наш саговорник, да тамо где су Мађари били, да тамо и остану, да чувају своју историју, а не да се сви који имају двојна држављанства потрпају код њих.

И оданде људи беже за Немачку или Швајцарску, зато сад и са српским пасошем може да се ради у Мађарској, каже Фламан.

Ипак, они који процењују да им је најбоље да остану у свом Михајлову, баве се пољопривредом, тачније повртарством узгајајући бели лук, паприку, шаргарепу, парадајз, краставце,... те поједини одлазе на пијаце у Зрењанину где покушавају да уновче свој узгој. И, сва им срећа у тај град који им је одиста близу...

Велики проблем су нам слабе аутобуске линије! Наплаћују месечне карте, а иду кад иду... Не испоштују ни оно што су унапред наплатили. Срећа нам је што смо близу Зрењанина, па можемо и бициклом да скокнемо, наводи наш саговорник.

Деца први пут долазе у такву ситуацију по завршетку локалне основне школе, истуреног одељења зрењанинске Основне школе „Соња Маринковић”. Иако свих осам година уче на мађарском, могло би се рећи да солидно говоре и српски језик.

То је највише до тога какви су родитељи, да ли подржавају да им деца говоре српски, прича Иштван Фламан.

Кад одете у неко село, на клупама су најчешће начичкане жене које неуморно пречешљају сваку знану и незнану тему. Оне које су озбиљније причају о томе шта ће тог дана да кувају и како је фамилија, а оне неозбиљније расправљају ко је с ким, где и шта. Бар су нам тако објаснили мештанин Михаљ, и Радомир Раде и Саша из Зрењанина које смо затекли на сеоској клупи у, рекло би се, самом центру Михајлова.

Е, исто тако и мушкарци свашта причају, али највише о бизнису, годинама и младости, узвикује најрасположенији чика Раде, упозоравајући да је у Михајлову другачија ситуација него што се очекује.

Овде у селу, каже, мушкарци су ти који кувају!

Тамо где су Мађари, 70 одсто су жене газде. Мађарице држе кућу и наређују, а мушкраци раде, зарађују и слушају. Тако је, како је, закључује чика Раде.

Како додаје, нормално је да свако зна српски, као што и у Мађарској сви морају да знају мађарски.

Ја сам таквог гледишта и мени је то нормално. Овде живи око 93 одсто Мађара и имамо мало српске деце, па и она углавном иду у нашу школу, поручује наш саговорник.

Некада је у Михајлову живело највише око 1.500 људи, а онда су недавно „ручно пребројавали” и избројали 735 душа које су стално у селу и још 103 који су у иностранству. С празним кућама немају нарочит проблем јер их одржавају комшије које се баве пољопривредом, а и мађарски менталитет и васпитање налажу да не сме травка да вири где јој место није! А, како истиче Фламан, све слабији наталитет много је већи проблем од одласка људи из села.

Иначе, ми смо овде солидни, имамо КУД, фудбал, куглаше, стонотенисере, ловце, риболовце, узгајиваче ситних животиња... У једном тренутку имали смо 13 регистрованих удружења, каже секретар МЗ.

Има, каже, дечицу овде која су у мешовитом хору, фолклораши имају две-три групе.

Омладинци имају своје просторије у којима се организују, а за старије смо организовали много радионица преко лета, рецимо за ткање, декупаж, прављење накита, рад са глином..., наводи Фламан.

Да му задовољавајућа зарада није мотив, млади Михајловчанин Тивадар Тот никад не би отишао у Немачку да ради. Иако није нарочито срећан што је морао да оде, долазак кући на по две недеље омогући му да напуни батерије, мало ужива и издржи наредна четири месеца борећи се с носталгијом у Штудгарту.

Завршио сам саобраћајну средњу школу и после за инструктора, али нисам успео овде да нађем добар посао, прича нам Тивадар, не кријући тугу што му се кратки одмор убрзо завршава.

Жао му је, каже, што није овде успео, овде је живот и леп је, млади овде могу да уживају, а тамо само радиш, нема живота. Највећа разлика између Немачке и Србије је та што су тамо паре, али овде је живот.

Михајлово је недавно добило водоводну мрежу, али је мештани још увек не користе. А док се не прикључе, не могу ни канализацију да очекују.

Код нас, мислим, нема куће где нема бушеног артеског бунара, прича Фламан.

По његовим речима, сад су сви пројекти који се тичу канализације застарели и треба опет да се раде, а то је много пара.

Ми немамо самодопринос, а и кад бисмо га имали не бисмо њиме успели било шта такво да исфинансирамо. Требало би и да асфалтирамо поједине улице, јер све су избетониране још осамдесетих, али недостаје сад тај асфалтни слој, каже председник МЗ.

То мађарско село, које носи назив по Светом Арханђелу Михаилу, додуше званично на српском од 1921. године, јер је до тад био Мађарсентмихаљ, почетком 20. века имао је свој затвор, као и статус општине. Име су дали по поменутом свецу ком су се молили још из времена похода Турака, са жељом да сељане Огњеним мачем чува од паганских Османлија. И тако су, бежећи од тршчаних мочвара, настанили узвишење надомак Старог Бегеја где и данас пишу историју.

Леа Радловачки

(Пројекат „Толеранција и разноликост удружене у заједнички живот Војводине” реализује „Дневник” уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и верске заједнице.)