„Dnevnik” u selu s imenom i prezimenom: Mihajlovo

Ta građevina, koja je sagrađena 1832. godine od naboja, trebalo bi da se renovira i u planu je da ove godine dobije nov krov, a orgulje, koje su svakako važan detalj još od 1902. godine, biće konačno reparirane.

Zapravo, celo to banatsko selo nadomak Zrenjanina koketira s tradicijom i kulturom koju starosedeoci neguju od 14. veka, ali i prosperitetnom budućnošću u koju ulažu sami meštani, opština i pokrajina, ali i Republika Mađarska.

Zapovednik nebeske vojske i čuvar

Mihail je arhangel, princ anđela, zapovednik nebeske vojske, smatra se u jevrejskoj, hrišćanskoj i islamskoj tradiciji. Pominje se još u Starom Zavetu i u svakoj od pomenutih religija ima važnu ulogu. Hrišćani ga smatraju zaštitnikom Saborne crkve i pobednikom nad Satanom, kao i čuvarem pravoslavne vere.

Nenormalno mnogo novca ulažu u naše mlade, naročito poljoprivrednike i privrednike, objašnjava nam sekretar Mesne zajednice Mihajlovo Ištvan Flaman.

Mađarskoj je cilj, dodaje naš sagovornik, da tamo gde su Mađari bili, da tamo i ostanu, da čuvaju svoju istoriju, a ne da se svi koji imaju dvojna državljanstva potrpaju kod njih.

I odande ljudi beže za Nemačku ili Švajcarsku, zato sad i sa srpskim pasošem može da se radi u Mađarskoj, kaže Flaman.

Ipak, oni koji procenjuju da im je najbolje da ostanu u svom Mihajlovu, bave se poljoprivredom, tačnije povrtarstvom uzgajajući beli luk, papriku, šargarepu, paradajz, krastavce,... te pojedini odlaze na pijace u Zrenjaninu gde pokušavaju da unovče svoj uzgoj. I, sva im sreća u taj grad koji im je odista blizu...

Veliki problem su nam slabe autobuske linije! Naplaćuju mesečne karte, a idu kad idu... Ne ispoštuju ni ono što su unapred naplatili. Sreća nam je što smo blizu Zrenjanina, pa možemo i biciklom da skoknemo, navodi naš sagovornik.

Deca prvi put dolaze u takvu situaciju po završetku lokalne osnovne škole, isturenog odeljenja zrenjaninske Osnovne škole „Sonja Marinković”. Iako svih osam godina uče na mađarskom, moglo bi se reći da solidno govore i srpski jezik.

To je najviše do toga kakvi su roditelji, da li podržavaju da im deca govore srpski, priča Ištvan Flaman.

Kad odete u neko selo, na klupama su najčešće načičkane žene koje neumorno prečešljaju svaku znanu i neznanu temu. One koje su ozbiljnije pričaju o tome šta će tog dana da kuvaju i kako je familija, a one neozbiljnije raspravljaju ko je s kim, gde i šta. Bar su nam tako objasnili meštanin Mihalj, i Radomir Rade i Saša iz Zrenjanina koje smo zatekli na seoskoj klupi u, reklo bi se, samom centru Mihajlova.

E, isto tako i muškarci svašta pričaju, ali najviše o biznisu, godinama i mladosti, uzvikuje najraspoloženiji čika Rade, upozoravajući da je u Mihajlovu drugačija situacija nego što se očekuje.

Ovde u selu, kaže, muškarci su ti koji kuvaju!

Tamo gde su Mađari, 70 odsto su žene gazde. Mađarice drže kuću i naređuju, a muškraci rade, zarađuju i slušaju. Tako je, kako je, zaključuje čika Rade.

Kako dodaje, normalno je da svako zna srpski, kao što i u Mađarskoj svi moraju da znaju mađarski.

Ja sam takvog gledišta i meni je to normalno. Ovde živi oko 93 odsto Mađara i imamo malo srpske dece, pa i ona uglavnom idu u našu školu, poručuje naš sagovornik.

Nekada je u Mihajlovu živelo najviše oko 1.500 ljudi, a onda su nedavno „ručno prebrojavali” i izbrojali 735 duša koje su stalno u selu i još 103 koji su u inostranstvu. S praznim kućama nemaju naročit problem jer ih održavaju komšije koje se bave poljoprivredom, a i mađarski mentalitet i vaspitanje nalažu da ne sme travka da viri gde joj mesto nije! A, kako ističe Flaman, sve slabiji natalitet mnogo je veći problem od odlaska ljudi iz sela.

Inače, mi smo ovde solidni, imamo KUD, fudbal, kuglaše, stonotenisere, lovce, ribolovce, uzgajivače sitnih životinja... U jednom trenutku imali smo 13 registrovanih udruženja, kaže sekretar MZ.

Ima, kaže, dečicu ovde koja su u mešovitom horu, folkloraši imaju dve-tri grupe.

Omladinci imaju svoje prostorije u kojima se organizuju, a za starije smo organizovali mnogo radionica preko leta, recimo za tkanje, dekupaž, pravljenje nakita, rad sa glinom..., navodi Flaman.

Da mu zadovoljavajuća zarada nije motiv, mladi Mihajlovčanin Tivadar Tot nikad ne bi otišao u Nemačku da radi. Iako nije naročito srećan što je morao da ode, dolazak kući na po dve nedelje omogući mu da napuni baterije, malo uživa i izdrži naredna četiri meseca boreći se s nostalgijom u Študgartu.

Završio sam saobraćajnu srednju školu i posle za instruktora, ali nisam uspeo ovde da nađem dobar posao, priča nam Tivadar, ne krijući tugu što mu se kratki odmor ubrzo završava.

Žao mu je, kaže, što nije ovde uspeo, ovde je život i lep je, mladi ovde mogu da uživaju, a tamo samo radiš, nema života. Najveća razlika između Nemačke i Srbije je ta što su tamo pare, ali ovde je život.

Mihajlovo je nedavno dobilo vodovodnu mrežu, ali je meštani još uvek ne koriste. A dok se ne priključe, ne mogu ni kanalizaciju da očekuju.

Kod nas, mislim, nema kuće gde nema bušenog arteskog bunara, priča Flaman.

Po njegovim rečima, sad su svi projekti koji se tiču kanalizacije zastareli i treba opet da se rade, a to je mnogo para.

Mi nemamo samodoprinos, a i kad bismo ga imali ne bismo njime uspeli bilo šta takvo da isfinansiramo. Trebalo bi i da asfaltiramo pojedine ulice, jer sve su izbetonirane još osamdesetih, ali nedostaje sad taj asfaltni sloj, kaže predsednik MZ.

To mađarsko selo, koje nosi naziv po Svetom Arhanđelu Mihailu, doduše zvanično na srpskom od 1921. godine, jer je do tad bio Mađarsentmihalj, početkom 20. veka imao je svoj zatvor, kao i status opštine. Ime su dali po pomenutom svecu kom su se molili još iz vremena pohoda Turaka, sa željom da seljane Ognjenim mačem čuva od paganskih Osmanlija. I tako su, bežeći od trščanih močvara, nastanili uzvišenje nadomak Starog Begeja gde i danas pišu istoriju.

Lea Radlovački

(Projekat „Tolerancija i raznolikost udružene u zajednički život Vojvodine” realizuje „Dnevnik” uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i verske zajednice.)